Menu

Atlas: pobunjenik ili reakcionar? Libertarijanski romantizam i reakcionarstvo Ajn Rend

“Pobunjeni Atlas nije knjiga koju bi trebalo olako odbaciti, treba je hitnuti što većom jačinom što dalje od sebe.” To je rečenica koju ćete često pronaći kako se vuče po internetu, najčešće među kolekcijama doskočica upakovanih u književnu recenziju ili filozofsku polemiku. Leftists gonna left, rekao bi mladi američki reakcionar, a socijalni psiholog bi eventualno […]

“Pobunjeni Atlas nije knjiga koju bi trebalo olako odbaciti, treba je hitnuti što većom jačinom što dalje od sebe.” To je rečenica koju ćete često pronaći kako se vuče po internetu, najčešće među kolekcijama doskočica upakovanih u književnu recenziju ili filozofsku polemiku. Leftists gonna left, rekao bi mladi američki reakcionar, a socijalni psiholog bi eventualno dodao da svako od nas igra oko svog plemenskog totema, pa bio on reprezentacija objektivizma, liberalizma, progresivizma ili falusna predstava samog Fukoa lično. To što imamo svoja plemena, što smo lojalni svojim grupama – pristrasni, ako hoćete – jeste dobra stvar. To daje ukorenjenost i orijentaciju. To je konzervativni temelj naše psihe. Na kraju krajeva, to je društveno funkcionalno. Ali to uopšte ne daje na ozbiljnosti bilo kojoj osobi koja bi da polemiše o nečemu što, na kraju krajeva, nije ni pročitala. Plemenski jeste, ali ozbiljno nije, čak ni za kontekst hipsterske pesničke večeri.

Pobunjeni Atlas, dakle, nije knjiga koju bi trebalo olako odbaciti iz mnogo razloga, a jedan od njih definitivno nije njen literarni kvalitet. Ajn Rend nije bila, blago rečeno, vrhunski pisac i to je nešto što čitaoca proganja na skoro svakoj od hiljadu stranica njene knjige. Do dana današnjeg tomovi su ispisani o jednodimenzionalnosti njenih likova, dijalozima po kojima bi se mogla snimiti turska serija, ljubavnim scenama zbog kojih ćete razmisliti o monaštvu, te o karikaturalnoj hiperracionalnosti njenih junaka koja je, čak i za libertarijanske standarde visoke racionalnosti (pa možda i sociopatije), prevršila svaku meru.

Razlozi za to su principijelne prirode, imajući u vidu da je Rendova toliko izgarala u želji da napravi sistematsku filozofiju i objasni sve. Zato su mnogi i ustvrdili da je napisala jedan prilčno dosadan roman u kome ne dozvoljava čitaocu da sam složi kockice i utvrdi zaključke. Svaki zaplet ne samo da je raspleten, već je i dekonstruisan na proste činioce, a govor Džona Galta na gotovo šezdeset stranica se doima kao veliki dekonstrukcioni stroj, filozofski antipod onoga što bi njeni junaci u realnom životu predstavljali – stvaraoce i konstruktore koji malo pričaju a puno rade.

Takav stil Ajn Rend je potpuno razumljiv ukoliko prihvatimo njenu premisu (a valjalo bi je prihvatiti i danas, 2014. godine) da je jezik kao metod komunikacije, intersubjektivnosti, te povezivanja uma i materije, postao previše fluidan i neuhvatljiv koncept. U doba kada su ironija, cinizam i izvrtanje smisla postali bazičan metod komunikacije, Rendova je odlučila da nijednu stvar ne podrazumeva kako ne bi bila pogrešno protumačena. Izgleda da je upravo na toj razini nesvesno stvorila mnogo više neprijatelja nego što ih je stvorila veličajući kapitalizam. Ona nije dozvoljavala da je tumače, a pogotovo da se na nju pozivaju ljudi koji ne drže do njenih premisa. I zbog te osobine, da bude bolno anticinična i kaže ono što joj je na umu, podsmevaće joj se svaki intelektualac koji drži “do sebe” i plemena koje mu je obezbedilo najveći šator i status šamana. Jer, prihvatanje da se igra po njenim pravilima bi jednog takvog intelektualca sviklog na toplotu salonskih stanova i nipodaštavanje te sviklosti na kraju dovelo na ulicu golog i izgladnelog. Zbog toga Pobunjeni Atlas takvog intelektualca smatra parazitom, a tvorcem onog čoveka koji mu je taj stan sagradio, te ogrev i hranu obezbedio.

U tom smislu, Rendova nije pisala klasičan roman. Više je pokušala da filozofsku raspravu pretoči u književni oblik, gubeći ujedno i na polju lepote, ali i na polju diskurzivne preciznosti svojih ideja i gledišta. No, šta je tu je. Ne treba od Rendove očekivati prefinjenost filozofske književnosti kakvu su pokazali Dostojevski u 19. ili Robert Muzil u 20. veku. Ono što svakako treba očekivati, i što jeste najbitnije, jesu iste teme – pogubnost moralnog i metafizičkog relativizma, dekadencija Zapadne civilizacije i puzeći distopizam. Ajn Rend je, reklo bi se, bila reakcionar.

***

Termin “kapitalizam”, to verbalno čedo Karla Marksa, ne pominje se u Pobunjenom Atlasu. A knjiga ima između 600 i 700 hiljada reči. To nas neće sprečiti da, u naletu iznenadne hrabrosti, izađemo na protivnički teren i zaigramo se terminima kojima levičari mašu kada iščitavaju Atlasa. Pošto, cinik bi rekao, motikama i čekićima da mašu ne znaju, a đavo ionako ne ore i ne kopa…

Definicije kapitalizma su nas u prethodna dva veka preplavljivale, ali bismo, za promenu, mogli da se osvrnemo na dva alternativna određenja te društveno-ekonomske formacije. Dok je autor ovih redova, pre desetak godina, kao mladi student političkih nauka, još uvek brusio svoje polemičke oštrice po internet forumima, naleteo je na sledeću definiciju kapitalizma izrečenu od strane anonimnog autora: “Kapitalizam je kad ustanem ujutru i kažem sebi: ‘Danas treba da jedem, znači idem da radim nešto korisno’”. Druga definicija nam dolazi od Alfreda Hičkoka. Naime, na pitanje glumice koja je htela da zna šta je motiviše da odigra ulogu na određeni način, slavni reditelj joj je odgovorio: “Motiviše vas vaš honorar.”

E, sad, lepo vaspitana i nadasve fina devojčica iz građanske porodice bi se na ovakve definicije pobunila i optužila ih za cinizam. Međutim, kako je sveopšti relativizam zahvatio i jezik, taj najvažniji alat ljudske komunikacije, i kako su nam stomaci ipak netom napunjeni, došli smo i do toga da vizije jednoroga, duga i leptirića vidimo kao razum, a iskaze o kapitalizmu kao aranžmanu koji nam obezbeđuje hleb kao –  cinizam. U tom pojmovnom izvrtanju leži jedna od najvažnijih tema Pobunjenog Atlasa.

Nije uvek bilo tako. Naši preci su nekad svaki tračak dnevne svetlosti hvatali kako bi sebi obezbedili hranu, a i pored toga su ponekad ostajali gladni. Za društvene mreže, egzotična letovanja i Šanelove torbice nisu ni čuli. Smatralo se da je siromaštvo prirodna okolnost čoveka, posle koje nastupa prirodna okolnost smrti.

Međutim, u jednom trenutku istorije došlo je do promene paradigme. Pojavilo se bogatstvo i ono se moralo objasniti. Znatiželjni Adam Smit preuzima na sebe taj zadatak i piše Bogatstvo naroda (pun naslov je glasio: “Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda”). Jedva dva veka kasnije, istorija nam pokazuje koliko je ispravna narodna izreka da je lako navići se na dobro. Danas se bogatstvo i zadovoljstvo (u utilitarnom smislu) uzimaju kao datost, kao pravo (right) i ovlašćenost (entitlement). Danas Acemoglu i Robinson pišu knjigu Zašto narodi propadaju, antipod Smitovom delu i studiju o parazitima u rendovskom smislu.

Kako smo došli do toga da od vrste koja je bila primorana na “puritansku” etiku, završimo među mladim, bogatim, sitim i “smorenim” ljudima koji su prigrlili uzbuđenje moralnog nihilizma, koji beže od poretka, žive po paroli “sve prolazi” jer ne postoje objektivna merila koja bi nam rekla šta je dobro a šta nije, i koji nikog i ništa ne osuđuju jer ne žele kategoričnost stavova koja implicira zatucanost, tu gubu XXI veka? Kako smo došli do toga da, metaforički govoreći, gledamo ljude kako skaču sa krova zgrade, naučeni da “sve može ako se dovoljno jako želi” i završavaju u istoj takvoj metaforičkoj lokvi crvene boje, jer nema dovoljno zlatnih padobrana koje produktivno društvo može da sašije.

U suštini, može se reći da na sceni imamo sukob dva hansonovska koncepta i dva moguća viđenja civilizacije. S jedne strane je koncept lovaca-sakupljača koji nije protiv rada i proizvodnje po sebi, ali ih smatra otuđujućim u velikom društvu i poziva na povratak unazad, na doba kada smo se više igrali i vodili ljubav, a manje radili i zavideli jedni drugima. Drugi je koncept stočara-zemljoradnika, konzervativni koncept koji je stvorio ovakvu Zapadnu civilizaciju, vezan za težak rad, štednju, borbu za sopstvenu svojinu. Problem otuđenja koji nastaje zbog posledičnog stvaranja velikih zajednica ovde se pokušava rešavati kroz grupnu pripadnost, preko onih plemena i totema o kojima smo ranije govorili (Berk ih naziva little platoons, a Tokvil associations, mada je to bilo pre nego što su krenuli izdašni grantovi za nevladin sektor).

Oba koncepta imaju svoje prednosti i mane i retki su oni koji bi izabrali jedan od ta dva čista tipa, odričući se idile prvog i obilja drugog. Da podsetimo, ovde se ne radi o poređenju dva istorijska koncepta. Istorija je davno rekla svoje po tom pitanju. Ovde se radi, ako hoćete, o dva pogleda na civilizaciju ovde i danas, i na posledice koje ta dva pogleda impliciraju. Jer, da bi čoveku palo na pamet da živi slobodno poput hipika i razmišlja o “nadgradnji” i “životnom stilu”, potrebno je prvo obezbediti određen nivo bogatstva. Ili, kako bi to Poper rekao, žal za prirodnim stanjem i povratkom prirodi može biti odluka samo onog bića koje je racionalno, a ne instinktivno. A povratak prirodi je ireverzibilan, natrag ka zverima, vele i Poper i Rendova. Kada se jednom vratimo prirodi gubimo i sve one moralne norme koje smo sa civilizacijom mukotrpno izgrađivali, ma koliko društvena nauka opčinjena “neuromanijom i darvinitisom” (dixit Rejmond Talis) govorila o homo sapiensu kao po sebi altruističnom biću. Zveri će onda izmisliti novog Tomasa Hobsa i tako u krug…

Poigravajući se marksističkom terminologijom, možemo reći da je današnja nadgradnja nešto što ipak pripada lovačko-sakupljačkom modu razmišljanja. Kulturni i intelektualni establišment proizvod je farmerske i, na nju naslonjene, kapitalističke civilizacije, ali ujedno želi da tu istu civilizaciju uništi, samo kada bi umeo kako. Akademska levica (postoji li buržujskija kombinacija reči od ove?) ne voli kapitalizam jer mu zavidi, jer bi svet savršeno nastavio da funkcioniše čak i kada bi oni nekim srećnim slučajem izvršili kolektivno samoubistvo. Obrnut slučaj, složićemo se, nije moguć. Rendova ovo dobro shvata kada u Pobunjenom Atlasu iz svih kalibara puca na intelektualce, a svim lovorikama kiti industrijalce i manuelne radnike. Čak se i danas, u doba oskudnom u oskudici, valja podsetiti da ovu civilizaciju na nogama drže poljoprivredna zelena revolucija, mrki ugalj, motor sa unutrašnjim sagorevanjem i tradicionalne društvene institucije, a ne skvotersko-hipsterska supkultura slobodnih umetnika, rukole iz prozorskih saksija, aplikacija za pametne telefone i ljubitelja alternativnih životnih stilova.

I zbog toga Rendova veliča kapitalizam, mada ga ne spominje, iz razloga što nas vrlo lako približava proizvodima drugih ljudi (ono što Henk Rirden, jedan od junaka Atlasa, naziva razmenog našeg najboljeg truda za najbolji trud drugog čoveka) i daje nam pristup genijalnim stvarima koje vrlo brzo uzimamo zdravo za gotovo. Jer, tako smo baždareni, rekao bi bihevioralni ekonomista, stručnjak za ljudsko baždarenje. S druge strane, samodovoljnost nije teško postići. Treba vam par ari zemlje i jedna motika. Ali ljudi tako više ne žive, niti žele da žive (a još manje to žele žene otkad im pramajka dobi jabuku od zmije). Za bilo šta više od toga, za čitanje ovog teksta na prejeftinom računaru na primer, potrebna je kapitalistička civilizacija, podela rada i razmena našeg najboljeg truda. Marginalnog truda, rekao bi mikroekonomista, stručnjak za politički marginalne stvari.

O istom trošku Rendova blati socijalizam (mada ni njega ne spominje) ne kao društveno-ekonomsku formaciju, već kao moralni koncept. Zbog svih onih svojstava koje su vekovima pobrojavali ideološki različiti ljudi koji su se bojali ujednačavanja, od Aristotela preko Džona Stjuarta Mila do Tomasa Sovela.

***

Ekonomska nauka često sebe definiše kao način proučavanja raspodele ograničenih resursa na neograničene ljudske potrebe. Naglasak u toj rečenici jeste, naravno, na pridevima. Utoliko je ekonomija nekoć bila moralna nauka, metod saznavanja i objašnjenja normi najbolje moguće, najcivilizovanije i najmirnije raspodele, pa uzimalo to objašnjenje antropomorfnu metaforu nevidljive ruke ili anarhističku parabolu o upotrebi znanja u društvu. Od velike su pomoći tu bili tradicionalna religija i moralni okvir, koji su heteronomno vladali situacijom, barem dok nije došao Kant i svima dodelio po jednu autonomiju. Vazda je, doduše, bilo šarlatana koji su ljude ubeđivali da njihove neograničene potrebe mogu da se zadovolje, samo ako se ceo sistem pretumba i kreira iznova, u skladu sa Planom. Međutim, ni narod nije lako padao na ta obećanja. Bila su to nepoverljivija vremena, bilo je manje masovnih medija, a i znali su ljudi da zadovoljenje potreba podrazumeva prilično velike resurse koji nisu padali s neba (pitajte narode Trećeg sveta kako se ophode prema resursima koji im, u vidu međunarodne pomoći, bukvalno padaju s neba). Trebalo je da dođe do stvaranja bogatstva koje je opisivao Smit da bi iko trezan mogao ozbiljno da shvati Marksa i Engelsa i njihovu slavnu krilaticu o mogućnostima i potrebama. Kapitalizam nije dugo trajao, rekla bi Ajn Rend, ne toliko zbog napada spolja, već zbog pogrešnih premisa onih koji su važili za njegove pobornike.

Jednom kada prihvatimo da resursi nisu toliko ograničeni, da decentralizovano znanje nije najbolji mogući metod prenosa informacija u društvu, da je utilitarizam bolji regulativni etički princip od etike vrline ili deontologije, stajemo na sklizak teren. Tri velika P biologije (predatori, patogeni i paraziti) najednom postaju tri velika P ekonomije. Jer, kakve su šanse pobornika klasičnog liberalizma (sada konzervativca) koji kaže “imaćeš ukoliko budeš dobro radio i poštovao pravila”, naspram njegovog protivnika koji kaže “imaćeš ukoliko budeš dobro glasao i krojio pravila”? Male. Ali to je rezultat bacanja niz vodu tradicionalnog morala zarad prihvatanja šljaštavosti utilitarizma. I svaki samoproklamovani liberal koji tvrdi da je kapitalizam superioran jer je mačka koja lovi miševe, zaboravlja da njegov ideološki protivnik može glasaču da ponudi više od miševa. Izgubili smo onog trenutka kada smo bitku sa terena morala i tradicije i principa preneli na teren koristi i obećanja i zadovoljenja potreba. Na teren demokratije, ako hoćete. Jer zadovoljiti potrebe ljudi kojima je sistem koji generiše bogatstvo omogućio dva odmora godišnje na različitim nadmorskim visinama, desetak pari obuće, sitost bez poznavanja plemenite umetnosti kuvanja, a koji bi radije sebe videli u sistemu gde vladaju predatori, paraziti i patogeni, jeste nemoguće. Od njih polako i bihevioralni ekonomisti dižu ruke.

Potreban je, dakle, sistem koji stvara bogatstvo da bi biološki organizam poput parazita postao politički legitiman, pa i moralno prihvatljiv. Jer, za razliku od predatora i patogena koji svoju žrtvu ubijaju, parazit zna da uzme taman onoliko da se niko ne pobuni. Otuda je današnji oblik liberalizma (i kapitalizma!) prevalio put od muškog principa po kome se vrednuju efikasnost i zasluge, do ženskog principa po kome se vrednuju osećanja, dobrohotnost i odnosi s javnošću. Od Regana do Obame za trideset godina. Od aranžmana u kome vrednost imaju produktivnost i proizvođač, do aranžmana u kome je “najbitniji potrošač” koji kao razmaženo dete s početnim simptomima kliničkog narcizma lupa nogama o pod zahtevajući poštovanje svojih prava i potreba. A niko ne nudi bolje rešenje za poštovanje naših potrošačkih prava i potreba od političara koji vrlo dobro znaju da smo na dugi rok svi mrtvi.

Rendova dobro uočava ovu “kreativnu destrukciju” koja je zahvatila savremeni politički oblik onoga što se nekada nazivalo Zapadnom civilizacijom. Možda je najbolje citirati filozofa Petera Sloterdajka koji ima slično, rendijansko, zapažanje: “Zajedno sa šarenom listom postignuća i isisavanja, koji se uglavnom tiču potrošnje, javlja se jedan potpuno fenomenalan ishod: potpuno izgrađene poreske države uzimaju polovinu ukupnog privrednog uspeha svojih produktivnih slojeva za fiskus, a oni koji su time pogođeni ne pribegavaju najplauzibilnijoj reakciji, antifiskalnom građanskom ratu. To je rezultat političke dresure u modernom društvu zbog koje bi svaki ministar finansija u apsolutizmu mogao da pukne od zavisti. (…) U pogledu opisanih odnosa lako je videti zašto je na pogrešan način postavljeno pitanje da li ‘kapitalizam’ ima budućnost. Mi danas ne živimo ‘u kapitalizmu’, kako to stalno iznova sugeriše koliko nemisaona toliko histerična retorika u poslednje vreme. Mi živimo u poretku stvari koji bi se cum grano salis morao definisati kao polu-socijalizam, podržan od strane mas-medija, koji počiva na privredi sa privatnim vlasništvom i u kome poreska država samo grabi.” Ili, kako je jedan profesor sociologije sa Fakulteta političkih nauka mrtav-hladan uzeo kao svoj moto: “Sve je biznis i pomalo politika, a politika je najveći biznis.” Bože, sačuvaj nas politikologa, političara i potrošača i svih onih ljudskih prava koje su uspeli da ustanove u poslednjih sto godina!

I nemojte se stoga začuditi kada na stranicama Pobunjenog Atlasa, jedan kapitalistički radikal poput Ajn Rend piše antikonzumerističke pasaže vredne jednog Torstena Veblena. Jer ona je smatrala da potrošnja mora da se zasluži, a ne da bude predmet statusa ili taštine. Jer potrošnja je u tom smislu dokaz da smo imali nešto vredno zauzvrat da ponudimo drugima, nešto što bi čovek kupio za čisto zlato ili sopstveni rad, a ne za papirni novac koji se pumpa ka onima sa političkim uticajem i izmišljenim radnim mestima. Biološki parazit barem ima toliko obraza da se svom domaćinu sklanja s očiju, za razliku od ekonomskih parazita u vidu političara, poreznika, intelektualaca, tajkuna ili sindikalista koji svom domaćinu ne izbijaju iz vida.

Stari liberali su vrlo dobro znali da su potrošnja i proizvodnja deo jednog istog ciklusa. Ako iole budemo pomislili da je raspodela autonomna, u sledećem ciklusu nećemo imati proizvođače (a s njima ni radnike). Možda oni neće otići u planine Kolorada, poput junaka Pobunjenog Atlasa, ali proizvoditi na silu više neće. A i kada bi proizvodili na silu, to bi uveliko ličilo na antropološki koncept žrtvenog jarca Renea Žirara, gde se žrtva (proizvođač) slavi u velikim bahanalijama, pre nego što bude iskidana golim zubima. Nije ni čudo da sistemi u kojima je strah od metka jedini podsticaj završavaju poput Severne Koreje, gde svaki hir neba može da znači život ili smrt i gde svaki ministar poljoprivrede može i posthumno da bude streljan zbog istog tog nebeskog hira. Zapadna civilizacija još nije dotle stigla, ali je odavno napustila bilo kakvu etiku i bilo kakav duh.

***

Kada se govori o tome da nisu sve stvari proste, da nije sve crno-belo i da nema apsolutnih odgovora, onda se radi o načelnoj raspravi. Međutim, konkretan život od nas zahteva instrumentalnu racionalnost, a ne načelne iskaze. Ako ćemo biti u stalnom komunikativnom delanju, može nam se desiti da umremo od gladi. Ako ćemo iznova raspravljati o nekim stvarima koje su u međuvremenu postale predmet običajnih pravila, poput svojine, to će imati loše posledice. I možda bi filozof poput Brusa Akermana sedeo i raspravljao o tome da li su “one cigle tamo” zaista svojina libertarijanca, Ajn Rend bi ga gađala tom istom ciglom argumentujući da nos Brusa Akermana po tim merilima nije svojina Brusa Akermana. Svet od nas zahteva da donesemo odluke, ne brinući mnogo za naše neuroze. Na osnovu donetih odluka se mora delati, jer je nedelanje smrt. Zato ljudi svaki dan ustaju iz kreveta jer “danas treba da jedu” i treba da učine nešto po tom pitanju. To su shvatali i Ajn Rend i Bik Koji Sedi i Tupak Šakur, ali izgleda ne i politički filozofi sa istočne obale Sjedinjenih Država. Nije ni čudno što pisac Atlasa smešta fiktivni elitni univerzitet u Klivlend, Ohajo, grad plavih okovratnika i industrijalaca, a ne u Kembridž, Masačusec.

Rendova pripada onoj staroj školi ljudi koji su zapravo verovali u postojanje moralnog apsoluta, u postojanje jasnih kriterijuma po kojima je neke stvari moguće jasno okarakterisati kao dobre ili loše. To je veština koja je danas uveliko zaboravljena pod naletom političke korektnosti koja zabranjuje da bilo šta osudimo, a čak i ako to uradimo, uvek će se naći neurološko ili evoluciono objašnjenje (pa i opravdanje) postupaka i ponašanja koje osuđujemo. U tom smislu je Rendova vodila oštru borbu s vetrenjačama moralnog relativizma. Jer, moralni relativizam je, poput neoliberalizma, jedno semantičko ne-mesto, jedno fluidno stanje koga niko ne zastupa, koje svi mrze, protiv koga se svi bore, a koje je opet tu.

Velika je vrednost svake kritike moralnog relativizma u doba kada društvenim naukama vlada neuroblebetanje kojim se funkcionalno osporava postojanje slobodne volje, a sledstveno i odgovornost pojedinaca za sopstvene postupke (Rendova je u tome slična sa libertarijanskim psihologom Tomasom Sasom, koji je takođe razotkrivao posledice takvog mišljenja). Jer ako ozbiljno shvatimo trivijalno zapažanje da su slobodna volja i lična odgovornost samo emanacija rada subatomskih čestica u mozgu, onda je i metak koji ispaljujemo u potiljak samo gomila subatomskih čestica. Prilično tvrda i brza gomila, doduše. Život, dakle, nije određen molekularnim sastavom, već nečim što taj sastav pokreće. Ako ćemo mrtvi ozbiljni izjednačavati kamen i čoveka, zaslužićemo kamenovanje.

Iako i sama ateista pred kojim bi i četiri jahača Novog ateizma išli peške, Rendova svoj poredak moralnog apsolutizma bazira na apodiktičkom razlikovanju dobra i zla. Takva blasfemija nikad ne bi mogla da padne na pamet današnjem ateisti kome ni uši više ne izviru iznad površine fizičkog redukcionizma u kome se utopio. I možda jeste žalosno što takvi apsolutni iskazi kod Ajn Rend ispadaju iz njene glave kao iz Zevsove butine, ali joj se bar zbog dizanja u vazduh moralnog relativizma mora skinuti kapa. Ona kao da se oslanja na kabalističku tradiciju razlikovanja čistog i nečistog zla. I dok je prvo poznato svima koji su čuli za Satanu, drugo je apsolutno ljudski modalitet ponašanja. I utoliko gore po ljudske živote. Rendova sistematski razotkriva takvu vrstu zla, atom po atom, iskaz po iskaz. Mladac odrastao na postmodernizmu, rekreativnim drogama i finansijskoj ljubavi bogatih roditelja bi možda takav njen pristup označio kao cinizam i “hejt”, ali već smo utvrdili da današnja omladina ne bi mnogo vredela ni na tržnici robova na Peloponezu. Jer cinizam moralnog apsolutiste kakav je bila Ajn Rend jeste ništavan u odnosu na cinizam moralnog relativiste koji nastanjuje naše današnje medije, institucije i fakultetske holove. Etički kredo ovih drugih nije urezan u kamenju, pa makar to bilo i ono kamenje koje je Mojsije spustio sa Sinaja, već na lepim željama koje se menjaju iz časa u čas, igrajući u skladu sa melodijom utilitarizma i trenutnog hira. Tu je razlika između čistog zla idealističkog narativa jedne Ajn Rend, od solipsizma nečistog zla koje nema mišljenje ni o čemu osim o sebi i neurostimulusima u sopstvenom mozgu.

Utoliko je Pobunjeni Atlas i jedna moralna pridika. Pridika, doduše, osobe koja je i sama upražnjavala gordost i još nekoliko smrtnih grehova. Ali nećemo sad o balvanima u svojim očima… Možemo reći da ta pridika upozorava na opasnost sažaljenja i nezasluženog poštovanja druge osobe zbog same činjenice da je živa. Ali, veli Rendova, to su niski standardi. Ako ćemo tražiti poštovanje zbog toga što smo još jedan homo sapiens na ovom svetu ili se pozivati na prava koja je neka grupa političara sročila u Deklaraciju, onda i ne zaslužujemo bolje nego što imamo.

***

Većina ljudskog delanja je nastala spontano, odozdo, kao manifestacija potrebe za rešavanjem konkretnih problema. Politika, kao metod “kolektivne akcije”, jedan je takav proizvod. Međutim, šta se dešava kada naši problemi jesu rešeni i kada je najveća pošast zapadne civilizacije ta što nemamo nikakvih problema? Siti smo. Istrebili smo skoro sve bolesti zbog kojih su naši preci umirali u tridesetima. Okruženi smo ljudima mnogo brojnijim od Danbarovog broja. Ne ubijamo se po ulicama. Kakva je uloga politike u takvom aranžmanu?

Da stvara artificijelne probleme, veli Rendova. Politika je danas, reklo bi se rečnikom Henrija Frankfurta, umetnost proseravanja, odnosa s javnošću i težnja da se izgleda lepo. Velika centrifugalna mašina demokratije baca svako ideološko zastranjivanje ili apodiktički stav na obode, a u sredini ostavlja veliku ispraznost srednjeg puta, taj pokušaj da se aranžman izvorno namenjen malim zajednicama i gradovima-državama primeni na čitave kontinente.

U tom smislu je Rendova i jedan od prvih teoretičara javnog izbora, implicitno postavljajući osnove te teorije. Ona ujedno demonstrira kako teoretičari javnog izbora mogu da dube na glavi govoreći o užasnim posledicama državne politike na javno dobro, pre svega na ekonomiju. Jer država je odavno prestala da bude džoker autoritarne desnice naslonjene na Tomasa Hobsa, a postala je deus ex machina savremene levice. I dok Marks govori o državi kao političkoj emanaciji dominacije vladajuće klase, današnji mladi epigon marksističkih, postmarksističkih, paramarksističkih i drugih levih skretanja, jeste najveći ljubitelj davanja moći političarima u ruke. Gotovo da čovek može da oseti sažaljenje kada vidi tu mladalačku veru u autoritet klasnog neprijatelja (oca).

Rendova, u svojoj knjizi, kao da razvija određenu vrstu političke teorije koju bismo mogli nazvati paradoksom Fredija Krugera. I kao što Kruger, anti-junak horor serijala Strava u ulici brestova, postaje slab i beznačajan kada ne može da se hrani strahom i pažnjom svojih žrtava, tako i savremeni političar prestaje da postoji kada prestane da izmišlja probleme koje bi rešavao. Naravno, politička elita u tome ima veliku pomoć jedne čitave kaste univerzalnih ignoranata, novinara, ljudi čiju štetnost za trenutni politički poredak teško da možemo da kvantifikujemo postojećim matematičkim aparatom. Novinar, na brzinu proizveden u jedan od stubova demokaratije i političkog poretka, ne samo da je prodavac polovnih ideja iz treće ruke, već se, pod krilaticom profesionalizma, pretvorio u celodnevnog PR-a političkoj eliti. Barem da time njegov džep postaje puniji. Ali ne, on to radi potpuno besplatno, misleći da je politika sve ono čime se političari bave.

Nije ni čudno onda da Ajn Rend, taj glasnogovornik sebičnosti i mrzitelj altruizma, pokazuje kako su konkretno dobročiniteljstvo i pojedinačna dobra dela nastala iz međusobne saradnje – katalaksije, ako hoćete – autsorsovana na državu, koja je postala naš jedini roditelj (mada nije sigurno koga pola). Država, taj univerzalni dobročinitelj, pretvorila se u građansku savest demokratskog glasača na privremenom radu u birokratiji. Degni Tagart, jedna od sebičnih kapitalista u Pobunjenom Atlasu, svoju sebičnost pokazuje time što na svojoj železnici zapošljava beskućnika. Jednog čoveka. Vesli Mauč, jedan od dobrohotnih političara, svoju dobrohotnost pokazuje time što jednim dekretom gasi čitave grane proizvodnje i ljude pretvara u beskućnike. Na stotine hiljada njih. Ima li smisla, onda, očekivati od prosečnog glasača, te svete krave demokratskog poretka, utopljenog u ideološki centralistički smrdljak, da zna išta drugo do da kaže: “Država d’uradi nešto!” I ima li političara, tog bramana istog tog demokratskog poretka, koji na to neće trljati ruke i podvriskivati poput regruta JNA: “Služimo narodu!” Demokratija radi.

Možda je Ajn Rend ipak bila reakcionar. Možda je njena poruka da živimo u čudnim vremenima u kojima je prekasno za glasanje, a prerano za pucanje. Stoga – uživajmo u Padu.

Slepi miš u Platonovoj pećini

Čak i bez prednosti filozofske refleksije, svako ko je proveo neko vreme u zatvorenom prostoru s uzbuđenim šišmišem zna šta to znači susresti se s fundamentalno stranim oblikom života. Tomas Nejgel, Kako je to biti slepi miš? Kada je Tomas Nejgel, američki filozof, završavao svoj najpoznatiji esej iz oblasti filozofije duha (philosophy of mind) 1974. […]

Čak i bez prednosti filozofske refleksije, svako ko je proveo neko vreme u zatvorenom prostoru s uzbuđenim šišmišem zna šta to znači susresti se s fundamentalno stranim oblikom života.

Tomas Nejgel, Kako je to biti slepi miš?

Kada je Tomas Nejgel, američki filozof, završavao svoj najpoznatiji esej iz oblasti filozofije duha (philosophy of mind) 1974. godine, Betmen je bio samo još jedan strip junak čiji su se tvorci suočavali s ogromnim padom prodaje svojih priča. Nejgelov članak se, naravno, nije bavio Betmenom, već kritikom fizičko-hemijskog redukcionizma koji je sve naše i mentalne procese drugih bića svodio na objektivni nivo delovanja atoma i molekula od kojih su nam mozgovi sačinjeni. Gotovo četrdeset godina kasnije, kao da postoji nasušna potreba za sličnim esejom neke slične filozofske veličine, ali koji će ovoga puta kritikovati redukcionizam druge vrste. Takav mentalni proces bismo ovde mogli nazvati reductio ad ideologiam, što označava tendenciju ogromnog broja kritičara dela popularne kulture da objekat svoje obrade posmatra kroz prizmu političke ideologije ili dnevne politike.

Od Jakobin magazina, preko Njujork Tajmsa, do Nacionalne revije; od Peščanika do Nove srpske političke misli, poslednji Nolanov film – Uspon Mračnog viteza – je obrađivan onako kako samo jedan superherojski film AAA produkcije i može da bude obrađivan. Betmen je dobijao statuse socijaliste, liberala, libertarijanca, konzervativca i fašiste zavisno od ideološke pozicije autora kritike i njegovog aparata čitanja i učitavanja u film. Superherojstvo Mračnog viteza se tu ne ogleda samo u veštini da se uhvati u koštac sa stvarima kojima drugi nisu dorasli, već i u tome što mu nenamerno uspeva da ujedno bude svojatan i proklinjan od pripadnika svih ideoloških franšiza.

Problem sa ispolitiziranom filmskom i, uopšte, kulturnom kritikom je što najčešće dolazi iz društvenog kruga čiji je prečnik jako mali, a to je intelektualna i akademska elita. Iako se na prvi pogled objektivnost tih ljudi može učiniti neupitnom, mnoga skora istraživanja političkih sklonosti među akademicima i intelektualcima u Americi su pokazala njihovu ideološku naklonost levici. “Napredne” ideje, ekonomski egalitarizam i socijalni liberalizam su teren koji isključivo pripada toj učenoj eliti. Suprotna ideološka stanovišta su rezervisana za crvenovratu populaciju koja živi između metropolitenskih obala Atlantika, Pacifika i Velikih jezera. A ako zatucanih konzervativaca ili libertarijanaca i ima među učenom populacijom, uglavnom se radi o guvernerima država poput Teksasa i Luizijane, ili dripcima iz Bronksa, poput političkog filozofa Roberta Nozika. Ako prevlast levičara na univerzitetima i nije potpuna, njihova je dominacija u sferama kulture i umetnosti neupitna.

Nije ni čudno, onda, da rasprave oko “prave poruke” Uspona Mračnog viteza dobijaju oblik analize marksističkih raspri sa početka XX veka, gde bi Betmen bio umereni reformista (Kaucki), a Bejn revolucionarni terorista (Trocki). No problem sa takvim čitanjima (učitavanjima?) je što su previše redukcionistička, što silan sadržaj prolazi kroz sakaćenje kako bi se uklopio u Prokrustovu postelju onoga ko taj sadržaj čita. Mnoga dela spekulativne fikcije (među koja ovom prilikom svrstavamo i superherojske sadržaje), a svakako ona najbolja među njima, služila su kao efikasno polje za sprovođenje antropoloških, socioloških ili filozofskih misaonih eksperimenata ili su sa osobitom potentnošću jednostavno pokazivala kako stvarnost nije tako prosta. Betmen franšiza vrlo uspešno dočarava sve složenosti  velikog društva, stavlja u društveni kontekst velike probleme moralne filozofije poput sukoba konsekvencijalističke i deontološke etike (Betmen je najsličniji Murovom Roršahu u upražnjavanju čiste normativne etike, mada je njegova kaznena politika i dalje rehabilitaciona), istražuje pitanja političkog legitimiteta (zašto se poredak raspada ako ne postoji neka simbolička vrednost koja će ga držati zalepljenim i koja je veća od puke demokratske procedure izbora) i tome slično.

No, ta su pitanja čisto filozofskog karaktera, izuzeta od ideološke obojenosti koja je samo kontigentni sloj nekog kulturnog proizvoda ili umetničkog dela. Problem je što se taj površinski, kontigentni sloj, sprovođenjem kroz argumentacijski aparat kritičara i intelektualaca, uzdiže na najvidljivije mesto, zanemarujući mnoga druga čitanja očišćena od trivijalija dnevne politike. Intelektualci, tvorci kulturnih i umetničkih sadržaja i njihovi kritičarski konzumenti i uživaoci, se čvrsto nalaze u zamci angažovanosti (ili, kako bi to generacija tviter liberala nazvala – aktivizma). Za razliku od običnog čoveka, čije je političko ponašanje – veberovskim rečnikom iskazano – ciljno racionalno, intelektualac barata vrednosnom racionalnošću. To nije loše po sebi, ali kada ta vrednosna racionalnost pokušava da se impostira u fabrike, njive, prodavnice, glave i ponašanja ljudi, najčešće dovodi do gladi i nesreće najširih masa. Jer, pripadnici tih masa nemaju vremena, volje, ni kapaciteta, koje im obezbeđuju dobro plaćeni poslovi na državnim univerzitetima i institutima, da bi se bavili onim tipom “svetskog bola” koji nastaje u nedostatku bola u leđima ili stomaku onih koji te univerzitete i institute finansiraju.

Ili, kako je to još jedan američki filozof, Robert Nozik, u eseju “Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?” izrekao: “Oni (obični ljudi – prim. D.N.) koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoću reči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu se brinuli da ostave trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smislili teoriju o tome ko je najbolji.” Pripadnik mase želi da konzumira sadržaje koji mu život čine lepšim. Čak i kada bi nekim ekonomskim čudom mogao da dođe do tih sadržaja bez jednog minuta provedenog na poslu, on ne bi bio ništa više zainteresovan za svetski bol i vrednosnu racionalnost jednog intelektualca. Isto tako, on u filmu koji se zove Uspon Mračnog viteza ne želi usiljena trabunjanja o “neoliberalizmu”, “kazino kapitalizmu” i “propasti demokratije” iz ugla Ivy league alumniste, već film u kome Betmen bije, a Bejn biva biven. U kome je žena-mačka istovremeno intelektualno visprena i fizički seksi, kako bi se žene sa njom identifikovale, a muškarci je poželeli. I tako dalje…

A zahvaljujući zjapećim rupama u scenariju, problemima koje gledalac ima sa suspenzijom neverice u pojedinim segmentima filma i nerazrađenim dijalozima, nismo mnogo više ni dobili. Jedino ako uposlimo analitički aparat Slavoja Žižeka i njegovih epigona, kojim i u iskazima molekularne biologije možemo naći skrivene političke poruke, onda i nije problem da intelektualizujemo ovo, ali i mnoga druga dela.

Lenja pita s jabukama

I tako, posle 15 godina prestadoh da kupujem Svet kompjutera… Mislim, intervju sa sveprisutnom nyanskom mačkom srpskog interneta u poslednjem broju se i nekako mogao preživeti, ali uvodnik Ivana Vesića, natopljen resantimanom uvijenim u pravedničku analitičku tortilju, baca u nokdaun i sasvim zdravog čoveka koji je pritom direktno u vratnu venu dobio koktel spida i […]

I tako, posle 15 godina prestadoh da kupujem Svet kompjutera… Mislim, intervju sa sveprisutnom nyanskom mačkom srpskog interneta u poslednjem broju se i nekako mogao preživeti, ali uvodnik Ivana Vesića, natopljen resantimanom uvijenim u pravedničku analitičku tortilju, baca u nokdaun i sasvim zdravog čoveka koji je pritom direktno u vratnu venu dobio koktel spida i klenobuterola. Tekst pod naslovom „Trula jabuka“ govori o proizvodnim pogonima kompanije Foxconn u Šenzenu, o tome kako radnici te fabrike teško žive, kako spavaju jer su umorni, a ne jer im je dosadno, te kako u sklopu fabrike jedu pirinač i svinjetinu u stilu regruta u kasarni JNA u Titovom Velesu.

U redu, sama poruka koja uz napor može da se iščita među redovima teksta i nije toliko kontroverzna da bi dobila zasebnu reakciju na ovako eminentnom blogu (trenutno je na internetu mali milion tekstova o ovoj temi), više se radi o pitanju stila autora, te o pitanju činjeničke i analitičke nedorečenosti. Što se prvog pitanja tiče, količina etiketirajućih epiteta i iskorišćenih stereotipa je tolika da na kraju nismo načisto da li se radi o ozbiljnom tekstu ili samoparodiji. Ipak, tu je sva bulumenta potrebna za scenario jedne cheesy pucačine sa elementima RPG-a, koja bi kombinovala pop geopolitiku jednog Deus Ex-a, te kose oči i vretenaste butine jedne Bayonetta-e. Tu su naime i trinaestogodišnja kineska devojčica „tužnog lica, bez nade i perspektive“, isto toliko stari američki gejmer koji bi trebalo da brine o „trigliceridima što mu na uši izlaze“, tu su „zli kapitalisti“ i „korumpirani partijski prvoborci“, tu je „proizvodni pogon svetskog sistema“ koji „svoje građane tretira kao organske mašine za proizvodnju“ itd. A mesto radnje cele priče je Kina – „mutirana komunistička abominacija u nečastivom braku sa kapitalizmom“. Hm, zvuči kao prva verzija scenarija za Half-Life 3. Ostaje pitanje za Vesića da li će on da uzme one hipsterske naočari i pajser, te ode kod matičara i promeni ime u Gordon Freeman? Ili da to ipak uradim ja pre nego što se obrijem?

No, šalu na stranu, ako se probijemo kroz gorelinkovani, a vrednosnim odrednicama prenakićeni uvodnik, ostaje nam u zadatak da se osvrnemo na njegovu faktičku, tj. sadržinsku stranu. A tu su i najveći problemi (tu, i u činjenici da autor nije ponudio neka rešenja).

Pre svega, autor se isključivo obrušava na Apple (što je razumljivo, budući da je ova firma stvorila više divizija nepotrebnih fanbojeva nego što su ih imali maršali Žukov i Rokosovski u Kurskoj bici), mada je spisak kompanija koje koriste proizvodne mogućnosti Foxconn-a znatno duži. Maltene, skoro je sigurno da svako od vas koji trenutno čitate ovaj tekst ima u svojoj kući bar dva uređaja koji se tamo sklapaju.

Što dovodi do druge, mnogo bitnije, teze teksta. A to je da se u toj fabrici (a i drugde) vrši „stealth genocid zarad progresa“, odnosno autor upošljava već klasičnu frazu o tome kako radnici u zemljama u razvoju bivaju eksploatisani zarad proizvodnje proizvoda koje posle jeftino kupuju potrošači u razvijenim zemljama. Problem sa tom tezom je što se može uzeti za istinitu samo ako se uzme u nekom neutralnom vremenskom isečku, bez posmatranja ekonomskog, socijalnog i političkog konteksta u kome se data privreda nalazi. Uzmimo kao ilustraciju neku malu ekonomsku jedinicu, poput porodice. Žena koja za svog muža i decu kuva ručak (rodne stereotipe upotrebljavam jer sam mizogin), se u datom vremeskom isečku „spravljanja ručka“ može smatrati eksploatisanom stranom. Međutim, ako uzmemo ceo kontekst koji glasi da je žena u toj porodici najsposobnija da napravi ručak koji bi bio kvalitetnije i brže spremljen, bez polomljenog i uništenog posuđa, nego da ga pravi bilo koji drugi član porodice, onda dobijamo koncept komparativnih prednosti, što je jedan od osnovnih aksioma ekonomije. To omogućava ostalim članovima porodice (ekonomije) da poslove kojima se bave i od kojih doprinose svojoj ekonomskoj jedinici obavljaju brže i efikasnije.

Sad, Vesić može da uposli pojačanje za svoj argument koji (njegovim rečima) poručuje da Kina „prihvata da svoje građane tretira kao organske mašine za proizvodnju elektronskog smeća (čovek je zaposlen u magazinu koji se zove Svet kompjutera, sic! – prim. Davor Nikolić) od kojeg sve više zavisimo, dok centar svoje građane mazi, pazi i ostavlja bez posla.“ Tu imamo dve implicitne tvrdnje: da država može da doprinese poboljšanju uslova rada i povećanju plata nekom svojom odlukom ili dekretom i drugo, da su ljudi u zapadnim zemljama nezaposleni jer se poslovi sele u zemlje u razvoju. Obe teze su na intuitivnom nivou samorazumljive, ali obe jednostavno nisu tačne.

Dakle, sad ćemo for the sake of argument izuzeti realne činjenice iz priče, poput onih da postoji velika jagma među samim Kinezima za poslom u Foxconn-u jer su tamo plate veće i radni uslovi bolji od svega drugog što im je u ponudi, te da mnogi od njih upravo žele da rade prekovremeno kako bi zaradili više novca. Uzećemo kao istinu da u pogonima te fabrike čuvari radnicima zaista uteruju disciplinu kalašnjikovima, te da trinaestogodišnje devojčice zaista brišu gorilla glass sa najnovijeg Samsung Galaxy modela magičnim krpama natopljenim svojim sopstvenim suzama. Postavlja se pitanje, šta je tim radnicima alternativa?

Jer, ako napravimo silogizam čije su premise „da kineski radnici prave proizvode koji se prodaju američkim potrošačima“ i „da američki potrošači žive bolje nego kineski radnici“, onda je teško ispasti ozbiljan izvlačenjem zaključka koji bi glasio da „američki potrošači eksploatišu kineske radnike“. Jer, iskreni da budemo, niko ne tera kineskog radnika da radi u Foxconn-u (kao što niko ne tera nekog da radi u srpskom IT magazinu). On u datom istorijskom, ekonomskom i političkom kontekstu nalazi da mu je to bolje nego da obrađuje poluplodna polja po centralnim provincijama. Jednostavna ekonomska činjenica je da bi bojkot tih proizvoda zarad dobrobiti tih radnika najviše negativnih efekata ostavio upravo na te radnike. Jednostavna ekonomska činjenica je da bi aklamativno državno uspostavljanje visine plata jednostavno (1) poskupelo proizvode, a time smanjilo broj radnih mesta (2) stvorilo (ne na produktivnosti zasnovan) ekonomski jaz između onih koji rade u privilegovanim industrijama i onih koji u njima ne rade i/ili (3) jednostavno iselilo te industrije u druge zemlje (kao što je skupa radna snaga to već učinila na zapadu). Jednostavna je ekonomska činjenica da je nespecijalizovana radna snaga prilično homogena i zamenjiva, te da ima ljudi koji bi vaš posao radili i za manje para.

Bogatstvo i kvalitet života se ne stvaraju ukazima, a radikalna raspodela se vrši jednom u nekoliko generacija (primer komunizma) i to sa ne baš najboljim posledicama. Jeftiniji rad je ono što radnike u ovim zemljama jednostavno čini konkurentnima i ako ih „iz dobrih namera“ lišimo te konkurentnosti, osudićemo ih na još veće siromaštvo. Može se slobodno reći da se jedini održivi put ka poboljšanju života tih ljudi upravo stvara pojavom još takvih „eksploatatorskih“ kompanija, odnosno povećanjem udela kapitala u proizvodnji. (disclaimer: molim one socijaliste koji su spremni da se raspravljaju oko ovih stvari da prvo prouče ekonomske radove Karla Marksa koji govori slične stvari)

Što se tiče rada dece, to je verovatno tema koja najveći zicer kod svakog čoveka koji voli da ukazuje na nepravde, zla i ostale nepodopštine. Nažalost, rad dece je ponekad ekonomska nužnost, tj. pitanje života ili smrti same te dece i nema te sile koja u tim slučajevima može da „zabrani“ taj rad. To opet zavisi od ekonomskog konteksta, jer što je ekonomija radno intenzivnija (primitivnija) to je potrebno više vremena da se proizvedu stvari potrebne za život, a to znači da je potrebno uposliti što više ruku, pa makar bile one i dečje. To takođe zavisi od demografskog faktora. Što je više mlađeg stanovništva u celoj populaciji, to je onda i stopa mlađih i dece među radnom snagom veća. No, da ne bih ja nepotrebno razglabao kad to bolje radi Tom Woods:

Za kraj, jedno generalno opažanje, uslovno rečeno – kulturološko. Još pre uspostavljanja Interneta kao dominantnog kanala komunikacije, a pogotovo sa njim, odnosno od trenutka kada bolje znamo šta se dešava u američkom Kongresu i tajvanskoj fabrici igračaka od onoga što se dešava u našoj skupštini opštine, došlo je do neverovatnog širenja i nepovratnog ukorenjivanja tzv. koncepta „tereta belog čoveka“, benevolentnog polurasističkog koncepta koji vrednosnim matricama zapadnog sveta pokušava da izmeri i uskladi ostatak planete. Taj koncept je pre svega suprematistički jer, kolokvijalno govoreći, nije baždaren da gleda svoja posla. Njega se tiču i deca u Africi, i pande u Aziji, i topljenje leda na Antarktiku, i svojinska prava na Mesecu. S druge strane, taj koncept pokazuje stanovite znake šizofrenije, jer poslovični beli čovek tu oseća dvostruku emociju. Prvo, mori ga svojevrsna griža savesti što živi na način na koji živi (poslovični „sindrom punog stomaka“), te drugo, ima neutaživu želju da pomogne svim živim bićima na ovom svetu, a kako bi nam svima zajedno bilo lepo (poslovični „aktivizam“). A naravno, sve to radi bez osvrtanja na istorijski, kulturni, ekonomski i društveni kontekst, po principu – uradimo nešto, nisu bitni egzaktni efekti, bitno je da je viralno, šerovano, powerpointovano, PRISUTNO! Ili kako je američki pisac nigerijskog porekla Teju Cole to već objašnjavao u seriji tvitova vezanih za infamoznu Kony kampanju:

Mediji, a pogotovo Internet, su se pretvorili u jedan veliki propagandni pano sa studentskih protesta iz 1968. godine, u jedno veliko New Age okupljanje koje stvara sliku sličnu tekstovima iz nekog broja „Kula stražara“ koji obećavaju da ćemo večeras pod ćebetom zateći golu Megan Fox ili nešto slično. I lepo je videti da je ljudima srce na pravom mestu, ali primećivanje očiglednog ne daje mnogo efekata, još manje zagovaranje mera koje bi učinile više štete nego inače.

Besplatan post o bihevioralnoj ekonomiji

Iako sam pre dve godine, pišući o filmu Avatar, na neki način obećao da na ovom blogu neću raditi prikaze i recenzije papirnih i elektronskih dela koja se po prodavnicama i robnim kućama klasifikuju pod zabavu, kulturu i umetnost, izgleda da je došlo vreme da na neki način sam sebi skočim u usta. Naime, počećemo […]

Iako sam pre dve godine, pišući o filmu Avatar, na neki način obećao da na ovom blogu neću raditi prikaze i recenzije papirnih i elektronskih dela koja se po prodavnicama i robnim kućama klasifikuju pod zabavu, kulturu i umetnost, izgleda da je došlo vreme da na neki način sam sebi skočim u usta. Naime, počećemo ovde da pišemo beleške o knjigama koje smo pročitali, a koje uglavnom nisu prevedene na srpski ili neki srodan i nama lakše dostupan jezik. Preciznije, neće to biti pisanija u formi prikaza, već više beleške na marginama labavo vezane za sam sadržaj štiva koje tu više služi kao nekakav šlagvort za obradu teme koja nam se svejedno učinila zanimljivom.

Za početak jedna ozbiljna tema pokrenuta simpatičnom knjižicom koju je napisao David McRaney, novinar zainteresovan za popularnu psihologiju. Naslov knjige je You Are Not So Smart: Why You Have Too Many Friends on Facebook, Why Your Memory Is Mostly Fiction, and 46 Other Ways You’re Deluding Yourself, i u osnovi je samo probrana i utegnuta lista članaka koja se već nalazi na autorovom istoimenom blogu. Iako sam isprva više očekivao i nadao se da se radi o iscrpnoj listi logičkih pogrešaka koje ljudi prave raspravljajući međusobno, ispostavilo se da je samo par poglavlja tome posvećeno. Ako ste muškarac koji se trudi da nauči kako da ne grebe protivnika u tuči, da bezbolno analno penetrira ili da ne bude u onih 98% interneta koji se zasniva na razglabanju stvari potaknutih logičkim greškama i erističkim prečicama, onda je ovo literatura koja ne može da vas zadovolji. Međutim, ako ste student nekog društvenog fakulteta koji u svom programu ima nešto što se okvirno naziva “socijalna psihologija” ova knjiga može da vam posluži i kao čitav udžbenik, imajući u vidu da su na jednom mestu sakupljeni i podrobno objašnjeni socijalno-psihološki fenomeni od danbarovog broja, preko đenoveze sindroma do stanfordskog zatvorskog eksperimenta.

Ipak, najveći deo sadržaja otpada na nabrajanje i opisivanje raznih kognitivnih pogrešaka koje ljudska bića prave, a koje su predmet proučavanja eksperimentalne psihologije, pre svega bihevioralne škole. A više je nego očigledno da su kao glavna izvorna literatura pri sastavljanju ove zbirke bili autori koji se svrstavaju u sferu bihevioralne ekonomije, od Tverskog i Kanemana, preko Talera, do Arijelija. U tom smislu se iščitavanje ove “kompilacije” doima kao pogodan trenutak za prilog raspravi o dometima i doprinosima bihevioralne ekonomije.

***

Bihevioralna ekonomija, odnosno ekonomska teorija odlučivanja, je disciplina koja se ponajviše bavi granicama racionalnosti ekonomskih agenata, pre svega pod uticajem ograničavajućih kognitivnih i socijalnih faktora. U tom smislu mnogi bihevioralni ekonomisti smatraju da u priču uvode novum koji drma temelje dosadašnjih ekonomskih modela jer sa sobom donose moćan empirijsko-metodološki aparat psihologije koji će nam svima zajedno pomoći da bolje razumemo složenost čoveka i, ako treba, popravimo njegove mane. Kao i svaka relativno mlada disciplina, i bihevioralna ekonomija ponajviše liči na studenta druge godine ekonomskog fakulteta sa palestinkom oko vrata koji uleće u punu salu ekonomista nobelovaca vičući kako te njihove priče u suštini nemaju veze sa životom (koji je, jelte, složeniji) i kako su oni u suštini sisali vesla prethodnih 250 godina.

Glavne zamerke sa kojima se susreće sama bihevioralna ekonomija se mogu svrstati u dve grupe. Prva su pitanja relevantnosti njenih saznanja za pitanja praktične politike, jer su sami njeni proponenti često na čelu inicijativa koje propagiraju intervenisanje u ekonomske aktivnosti pojedinaca kako bi se njihovi obrasci ponašanja menjali i racionizovali. Tu je problem što najveći deo bihevioralnih ekonomista koji propagira paternalističke praktične politike uopšte ne razmatra činjenicu da su i sami donosioci odluka (pa i bihevioralni ekonomisti) podložni kognitivnim pogreškama i socijalnim pritiscima koji ih teraju na iracionalne odluke (o tome na primer videti u radovima Niklasa Bergrena i Slaviše Tasića). Druga grupa zamerki se bavi metodološkim problemima, i nju ću ovde opširnije da obradim.

– Problem generalizacije

Kada se bolje pogleda, bihevioralna ekonomija zaista uvodi nešto novo u priču. Za razliku od svih dosadašnjih ekonomskih teorija, i onih ortodoksnih i onih heterodoksnih (poput marksizma ili austrijske škole), koje su strogo deduktivnog karaktera, bihevioralna ekonomija svom predmetu proučavanja prilazi induktivno. Problem sa tom eskperimentalnom metodom koja uzima formu nepotpune indukcije je u tome što ona ne služi da se napravi neki operabilni sintetički model koji bi služio kao aproksimativno objašnjenje ljudske prirode i njenog uticaj na ekonomske odluke pojedinaca, već ostaje kompilacija desetina i stotina kognitivnih pogrešaka čija je jedina zajednička stvar to što tvrde da se pojedini ljudi u pojedinim kontekstima ponekad ponašaju iracionalno. A to je, čini mi se, zaključak do koga smo davno došli i bez trošenja tona papira na upitnike i ankete ili struje pri skeniranju moždanih aktivnosti ispitanika.

Za ilustraciju ove zamerke možemo upotrebiti Vitgenštajnovu ideju porodičnih sličnosti po kojoj su članovi nekog skupa samo naizgled povezani istovetnim karakterisitikama, iako se u realnosti utvrđuje da je ta povezanost zasnovana na brojnim karakteristikama koje se preklapaju, ali koje se ne nalaze kod svakog pojedinačnog člana ovog skupa. Ako pretpostavimo da postoji ograničeni broj članova i ograničen broj karakteristika, te da nijedan član ne poseduje sve moguće karakteristike (što je plauzabilna pretpostavka), onda bi to na primeru tročlanog skupa izgledalo ovako:

Brojevima ćemo da obeležimo članove skupa (ljude), a slovima njihove karakteristike (kognitivni sklop).

1 – A, B, C, D

2 – C, D, E ,F

3 – E, F, G, H

Ako pretpostavimo da ljudi čine iracionalne stvari zavisno od socijalnih, kognitivnih i emocionalnih faktora, onda na osnovu gornje tabele vidimo da imamo problem nemogućnosti izvođenja jedinstvenog koncepta iracionalnosti iz empirijskih podataka koje kao bihevioralni ekonomisti sakupljamo. Jer svaka osoba ima po četiri karakteristike koje uslovljavaju njenu iracionalnost, ali vidimo da prva i treća osoba nemaju nijednu zajedničku karakteristiku i da su njihovi koncepti iracionalnosti sadržinski potpuno različiti, iako se formalno i nominalno za njih koristi isti pridev – iracionalno. U tom smislu, bihevioralna ekonomija ne može da razvije jedinstveni i operabilni koncept iracionalnosti, već se bavi raznim iracionalnostima koje važe samo u određenim kontekstima i kod određenih ljudi (i zaista, veći deo rezultata bihevioralne ekonomije se prikazuje u obliku procentualnih odnosa). Tu ne dolazi do sinteze podataka koji se dobijaju eksperimentalnim putem, već se sve svodi na puku kompilaciju pojedinačnih kognitivnih pogrešaka koje, u poslednjoj instanci, ostaju samo to – greške – a ne obrasci ljudskog ponašanja. U tom smislu bihevioralna ekonomija ostaje više istraživački okvir za potrebe praktičnih politika nego što je naučna disciplina.

– Problem merenja racionalnosti na osnovu pretpostavljenih efekata

Ovo je problem same definicije racionalnosti u bihevioralnoj ekonomiji, kao i osobine da se rezultati istraživanja mogu predstaviti samo kao statističke generalizacije koje važe u manjem ili većem broju slučajeva. Bolje rečeno, tu se često barata podacima kao da oni podrazumevaju potpunu izvesnost, iako se prezentuju u obliku statističkih generalizacija.

Problem sa određivanjem racionalnosti na osnovu efekata je u tome što efekti naših odluka i delanja ne mogu da budu mera naše racionalnosti. Pre svega, to je zato što su efekti neproračunljivi u svim realnim kontekstima koji su uvek složeniji od bilo kog eksperimenta. Čovek koji poslednjim parama plaća taksi da ne bi zakasnio na intervju za posao se u tom okviru ponaša racionalno, jer je efekat odnosno cilj – stići na vreme. Međutim, ako taj čovek tada ne dobije posao i umre od gladi, onda se ispostavlja da je njegov prethodni racionalni postupak u sledećem vremenskom koraku postao iracionalan. Efekti su u složenim situacijama neproračunljivi i mi ih možemo oceniti tek posle delanja, ali ocena efekta nije i ocena racionalnosti samog agenta koji dela, jer identični efekti mogu da budu različito ocenjeni i od strane agenta i od strane posmatrača zavisno od preferenci koje su dinamičke u odnosu na društveni kontekst, u odnosu na protok vremena i u odnosu na sopstveni unutrašnji sadržaj.

To bismo mogli da ilustrujemo primerom gde uzimamo da postoji značajna statistički relevantna korelacija između uzimanja brze hrane i dobijanja infarkta, s tim što ne bi isključili druge moguće uzroke dobijanja infarkta, a takođe pretpostavili da uzimanje brze hrane preferiramo više od njenog neuzimanja. Tu pojedinac može da izabere dve vrste delanja i da svako od njih dovede do dve vrste efekata:

(1) jedem brzu hranu i dobijem infarkt

(2) jedem brzu hranu i ne dobijem infarkt

(3) ne jedem brzu hranu i dobijem infarkt

(4) ne jedem brzu hranu i ne dobijem infarkt

Bez obzira koju vrstu delanja izabrali, efekte ne možemo predvideti. Do željenog efekta možemo doći na dva načina, kao šta na iste načine možemo doći i do neželjenog efekta. Sledi – sam efekat nije mera racionalnosti postupaka jer ne ispunjava uslov da uvek za isti input dobijemo i isti output. Jer output nije samo plod odluka, već i konteksta koji nije pod našom kontrolom ali je predmet našeg učenja kako bi što više predvideli njegov uticaj.

To znači da efekte koji su plod iskazivanja u terminima statističkih generalizacija možemo tako iskazati tek ex post facto, pre toga svaki pojedinačni slučaj ima 100/n procenata šanse da izazove neki efekat gde je n broj mogućih efekata za dato delanje. Ako bacamo kocku i deset puta uzastopno dobijemo šesticu, pri jedanaestom bacanju su šanse da ćemo dobiti šesticu i dalje 1/6, isto kao i kod svih prethodnih i budućih bacanja. Misliti suprotno je logička greška. Dakle, ukoliko se ne radi o kauzalnom odnosu, svaki pojedinačni slučaj je tu priča za sebe i uopšte ne zavisi od određenih prosečnih i procentualnih iznosa koji karakterišu čitavo društvo.

Zaključak je da se sud o pojedinačnoj racionalnosti ne može donositi na osnovu efekata delanja jer su efekti delanja uvek neizvesni. I ne samo to, nego su mogući i efekti koji su potpuno nepoznati, a koji nam mogu neizmerno otežati ili olakšati život (efekat sreće). To što ja u nekom trenutku nisam skrenuo levo umesto desno i time možda pokrenuo svoju alternativnu istoriju u kojoj postajem bogataš (koji producira film u kome A. Džoli igra Srpkinju i koji plaća članovima Metalike doživotnu penziju samo da prestanu da se pojavljuju u javnosti), to ne znači da sam se ponašao iracionalno. Jer jedino što je bilo moguće je da delam u skladu sa znanjem, preferencama, društvenim kontekstom i u datom vremenskom isečku koji su stalno promenljivi. Ceo kontekst je u stvari jedan Maksvelov demon gde su pojedini efekti naših delanja samo mogući, ali ne i izvesni. S tim u vezi, proces donošenja odluka na racionalan način je pitanje formalne procedure rezonovanja na osnovu dostupnih premisa i činjenica, a ne sadržaja i ishoda do kojih te odluke donose.

Mlađan Dinkić, prodavac kožnih jakni

Trenutno završavam ne toliko bitnu knjižicu You are Not So Smart, čiji je autor David McRaney, a koja se uglavnom bavi kognitivnim, logičkim i erističkim greškama koje svako od nas čini u svojim svakodnevnim odlukama u kupovini, biranju partnera ili posla, opredeljivanju za političku opciju itd. Većina argumenta u knjizi je utemeljeno na istraživanjima iz […]

Trenutno završavam ne toliko bitnu knjižicu You are Not So Smart, čiji je autor David McRaney, a koja se uglavnom bavi kognitivnim, logičkim i erističkim greškama koje svako od nas čini u svojim svakodnevnim odlukama u kupovini, biranju partnera ili posla, opredeljivanju za političku opciju itd. Većina argumenta u knjizi je utemeljeno na istraživanjima iz oblasti bihevioralne ekonomije koja je, čini mi se, trenutno najseksi oblast bar u okviru društvenih naučnih disciplina. No, o samoj knjizi ću za koji dan u posebnom prikazu…

Sada sam samo želeo da ukažem na jednu manipulaciju koja je često korišćena od strane ljudi koji žele drugim ljudima nešto da prodaju, da ne kažem uvale, pa bio to neki proizvod, usluga ili politička ideja. Ta se kognitivna pogreška, naime, zove anchoring effect, i oslanja se na osobinu ljudske psihe da se u nekom novom i nepoznatom konkretnom slučaju vezuje (usidruje) za prvo parče informacije koje joj se učini prijemčivim i da o konkretnom slučaju sudi na osnovu te informacije, ma koliko ona bila nevezana za objektivnu istinu. Psiholozi Amos Tversky i Daniel Kahneman su to utvrđivali u eksperimentu kada su dvema grupama ispitanika ponudili dva odgovora na pitanje “koliko procenata afričkih zemalja je učlanjeno u UN?” Prvoj grupi je ponuđen odgovor – 10%, a drugoj 65% država. Iako su mogli da kažu bilo koji broj od 0 do 100, ispitanici iz obe grupe su se držali brojeva bliskih prvobitnoj ponudi. Baš iz razloga što blagog pojma nisu imali koji je procenat afričkih država učlanjen u UN, usidrili su se za prvu informaciju koju su dobili iako ona nije imala nikakve veze s realnošću.

Kakve ovo veze ima sa Mlađanom Dinkićem? Pa, uzmimo još jedan primer iz date knjige koji sam upravo vrlo nespretno preveo:

Ulaziš u prodavnicu odeće i ugledaš verovatno najbolju kožnu jaknu koju si u životu video.

Probaš je, pogledaš se u ogledalu, i odlučuješ da je moraš imati. Dok je nosiš na sebi zamišljaš prolaznike koji će se osvrtati za tobom i uzdisati svaki put kada uđeš u neku prostoriju ili pređeš ulicu. Podavijaš rukav kako bi proverio cenu – 1000 dolara.

“Pa, to je to,” misliš se. Krećeš da je kačiš polako na svoje mesto kada te prodavac zaustavlja.

“Sviđa vam se?”

“Odlična je, ali ipak je preskupa.”

“Ne, ta jakna je upravo sada na popustu i košta 400 dolara.”

I dalje je skupa, a na kraju krajeva ti zaista i nije potrebna, ali 600 dolara popusta izgleda kao odlična stvar za jaknu u kojoj ćeš izgledati jedanaest puta bolje. Vadiš karticu i kupuješ je, nesvestan da si pao na najstariju trgovačku foru na svetu.

Ako još uvek nije jasno kako je Mlađan Dinkić postao dotični prodavac jakni (aka pilićar) onda pročitajte ovaj njegov tekst u kojem on navodi svoju nameru da ukine odnosno smanji tzv “muzički dinar” koji je namenjen grupi rent-seeking udruženja građana koja su od države dobila ovlašćeni monopolski položaj na naplatu nadoknada za korišćenje autorskih prava. Iako sam ja lično na libertarijanskom stanovištu da tvrda autorska prava u smislu copyrighta ne mogu postojati, to za ovu priču i nije mnogo važno (o tome možemo u komentarima ili u nekom sledećem postu). Ono što je pre svega zanimljivo je da je način podele para od autorskih tantijema u ingerenciji utvrđivanja samog SOKOJ-a. Nebitno je ovde da li je nečija subjektivna procena da li su te pare male ili velike, bitno je da se te pare, tantijeme i koeficijenti raspodeljuju na osnovu procena koje su izvučene sa dna kace odnosno – kolokvijalnije – iz malog prsta leve noge. Za razliku od svakog poslovnog subjekta u Srbiji koji radi pod uticajem endogenih tržišnih faktora kojima prilagođava svoje poslovanje, formiranje cene korišćenja autorskih prava je totalno netržišno, odnosno – prosto rečeno – izmišljeno je. Da nastavimo sa analogijm sa kožnim jaknama. One se na tržištu prodaju po određenoj ceni jer ta cena nosi najbližu moguću informaciju o tome kolika je ponuda i tražnja. Cena korišćenja autorskih prava, međutim, ne formira se tako, ona je jednostavno propisana od strane tela koje se zove Upravni odbor SOKOJ-a, a u burazerskom dogovoru sa određenim ministarstvima Vlade Srbije u kojima sede sami ljudi kojih se ponajviše tiču koeficijenti i tantijeme. Toliko o sukobu interesa o kome sada nećemo da pričamo.

Ono o čemu ćemo da pričamo je ono sa čim smo i počeli, a to je eristički “efekat usidravanja” koji je ovde više nego očigledan. Kada su ustanovljeni planovi da se zaseca muzički dinar za sve i svašta, od mp3 plejera do frižidera, javnost se s pravom pobunila. No, to je i očekivano. Prvobitni plan za obim i domet muzičkog dinara je samo sidro za koje smo se uhvatili, koska koju su svi krenuli da glođu. Sada, kada smo čuli pravi plan koji nam je u svom autorskom tekstu ispostavio Mlađan Dinkić, shvatili smo da je ta nova cena u stvari odličan dil, za 400 dolara dobijamo jaknu koja vredi mnogo više. I svi to vidimo. I svi to svakodnevno upražnjavamo, npr. kada naredimo detetu da radi domaći zadatak naredna tri sata, a ono se uzjoguni. Mi onda, znajući da smo ga usidrili, smanjimo mu “kaznu” na pola sata, a ono je time zadovoljno i još misli kako je ono zeznulo nas.

No, to što prolazi kod desetogodišnje dece, u Srbiji prolazi kod svih, a pogotovo, recimo to otvoreno, kod njenih tzv. najelitnih članova koji se diče time što su oni “deca sa stanice Tviter” i koji misle da utiču na one koji odlučuju. U srpskom političkom sistemu izmišljaju se se propisi i nameti iz vedra neba, koji veze nemaju sa situacijom na terenu, a onda se retroaktivno prilagođavaju realnosti, sve uz lažiranu dobrohotnost i simulirano razumevanje običnog čoveka koji je onda valjda zahvalan što ga udaraju u glavu samo čekićem, a ne macolom… Ali dobro, kako situacija u ovoj zemlji prilično liči na onu koja nas je pred izbore strefila pre 12 godina, tako banditima koji su trenutno na vlasti možemo samo da poželimo da u narednih par godina prođu mnogo gore od onih koji su 2000. godine oterani. Naravno, onda ćemo da ustoličimo još virtuoznije gitariste i bubnjare, ali o tom – potom.

Kult profesionalca

Upozorenje: Naredni tekst govori o novinarima i blogerima, move along… U eseju Zašto su intelektualci protiv kapitalizma? američki filozof Robert Nozik postavlja hipotezu kako u ljudskom društvu postoji jedan osobit sloj ljudi koje on naziva kovačima reči (wordsmiths), a koji su osobito zainteresovani za promišljanje temelja društvenih odnosa, te se pod osećajem subjektivne pozvanosti i […]

Upozorenje: Naredni tekst govori o novinarima i blogerima, move along…

U eseju Zašto su intelektualci protiv kapitalizma? američki filozof Robert Nozik postavlja hipotezu kako u ljudskom društvu postoji jedan osobit sloj ljudi koje on naziva kovačima reči (wordsmiths), a koji su osobito zainteresovani za promišljanje temelja društvenih odnosa, te se pod osećajem subjektivne pozvanosti i merituma predstavljaju i kao objektivno dati entitet koji zaslužuje najviši status u društvu. Jer oni se, ipak, za razliku od običnog naroda koji se bavi svojim svakodnevnim privatnim poslovima, bave fundamentalnijim stvarima poput “poboljšanja društva”, “stvaranja javnog mnjenja” i sličnih manifestacija koje čovek ima kada oseti sav svetski bol u svom stomaku. Međutim, društvo to ne ceni onako kako bi kovači reči to želeli, postoji vidljiva provalija između njihovog subjektivnog mišljenja o svojoj vrednosti i statusu u društvu i onog što se objektivizira kroz društvene mehanizme raspodele statusa i vrednosti. I ta diskrepanca između subjektivnog i objektivnog postaje i izvor i utoka osećaja većine intelektualaca da su oni pozvani da te stvari promene, jer objektivno nikad nije dovoljno. U tom smislu i pojedini intelektualci svoj angažman ne vide kao puko zaposlenje, posao koji obavljaju od devet do pet kako bi maksimizovali svoj preferirani stil života. Ne, biti intelektualac je supermenski posao koji traje 24 sata dnevno 365 dana u godini, i kada drugi spavaju i idu na letovanje…

Nego, da se vratimo Noziku… U jednom lepom pasusu, on to sažima ovako (prevod preuzet iz časopisa Nova srpska politička misao, vol. X, no. 1-4):

Od početka zabeležene misli intelektualci su nam govorili da je njihova delatnost najvrednija. Platon je vrednovao sposobnost racionalnog prosuđivanja iznad hrabrosti i želje i mislio da filozofi treba da vladaju; Aristotel je smatrao da je promišljanje najviša delatnost. Nije iznenađujuće što očuvani tekstovi svedoče o ovoj visokoj oceni intelektualne delatnosti. U krajnjoj liniji, ljudi koji su formulisali ove ocene, koji su ih zapisivali sa propratnim opravdavajućim razlozima, bili su intelektualci. Oni su sami sebe hvalili. Oni koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoću reči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu se brinuli da ostave trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smislili teoriju o tome ko je najbolji.

Pre toga, kada pokušava da ograniči grupu ljudi na koju odnosi ovu svoju hipotezu, Nozik kaže:

Pod intelektualcima ne podrazumevam sve inteligentne ljude ili ljude sa određenim nivoom obrazovanja, već one koji se, po svojoj vokaciji, bave idejama izraženim u rečima, oblikujući tok reči koji drugi primaju. U ove tvorce reči (wordsmiths) spadaju pesnici, romanopici, književni kritičari, novinari magazina i dnevne štampe i mnogi profesori.

Ali kakve to veze ima sa novinarima iz prve rečenice? Pa i nema prevelike, ako posmatramo novinara u empirijskom smislu, kao čoveka kome je to zanimanje. Problem nastaje kad se novinarstvo shvati isuviše ozbiljno za svoje dobro, kao svojevrsna kombinacija kovača reči – profesionalca i čoveka sa pozivom da svetu iznova pokazuje skrivenu istinu. Naime, iako je novinarstvo mnogo prozaičniji posao, takoreći zanat, često se može čuti da se u tom pozivu krije nešto mnogo veće od onoga što vidimo na prvi pogled. I zaista, retka su zanimanja koja se smatraju Pozivom (tako naši univerzitetski profesori rado pišu udžbenike o novinarstvu kao pozivu, ali retko će smeti da ustvrde da su šumarstvo i agronomija išta više od zanimanja), a takođe su retki pozivi koji svoju struku ne ograničavaju samo čisto praktičnim smernicama i dobrim radnim običajima, već su im potrebni visokoparni pisani i nepisani dokumenti koji govore o etičkim normama profesije, potrebni su im svojevrsni ustavi koji će na meta nivou da regulišu ono što čini Poziv. Tu nije dovoljan svojevrstan univerzalni kantovski moral i zemaljski pozitivni zakon koji važi za bankare i vodoinstalatere, Poziv ima i svoj etički i praktični kodeks koji na čisto normativnom smislu propisuje ko pripada profesiji, a ko ne. Ako govorimo konkretno o novinarskoj profesiji, tu se zanimanje i poziv ne poklapaju. Raditi kao novinar je samo spoljni krug profesije, biti novinar je ono što čini Poziv.

Da pređemo, jelte, na stvar. Jedna usiljena debata o ulozi novinara u doba kolere zvane internet je dospela i u naše krajeve. Ljudi su počeli da koriste alternative klasičnim medijima, podjednako (ne) veruju kolumnistima i blogerima, informišu se na Tviteru pre samih urednika novinskih kuća i ostale stvari koje ljudi koji čitaju ovaj tekst već jako dobro poznaju. To naravno nije moglo da prođe bez jedne klasične “vrapci u prašini” makljaže u kojima se jednima spočitava da su brzopleti, neobjektivni i nepismeni, a drugima da su spori, konzervativni i takođe nepismeni. O blogerima i njihovom precenjivanju svoje trenutne uloge u društvu sam pisao ranije, problem je što ni klasični novinari nisu daleko odmakli. Za razliku od blogera koji uglavnom pišu za “porodicu i prijatelje”, klasični mediji jesu onaj ispupčeniji deo Gausove raspodele, većina ljudi i dalje komunicira sa sferom javnog upravo preko klasičnih medija (ne nužno i preko klasičnih kanala komunikacije).

Problem nastaje kada klasični novinari svoj posao ne shvate kao zanimanje, već kao poziv, što podrazumeva određeni ekskluzivitet u posredovanju između javne i privatne sfere. A taj se ekskluzivitet topi velikom brzinom, pogotovo u segmentu informisanja, kada je sve manje potrebno imati posrednika između izvora i primaoca informacije. Trošak proizvodnje i plasmana informacije se gotovo sveo na nulu, a takođe i vreme njenog prenosa. No, kako ja ne bih razglabao o svemu tome, koga interesuje, datu temu je temeljno obradio Bora Živković, jedan od urednika internet izdanja časopisa Scientific American.

Ono što me ovde interesuje je svojevrsna serija tekstova uglednih srpskih novinara koja se tiče negativnog uticaja interneta na klasično novinarstvo. To je zanimljiva priča kojoj možemo pristupiti sa fundamentalnog i fenomenološkog nivoa.

U fundamentalnom smislu, odnos koje novinarstvo ima prema internetu je sličan odnosu koji je Toše Proeski imao prema svom automobilu. Isprva mu donosi neverovatno veliku korist u odnosu na inpute i neprocenjivo olakšava posao. Na kraju ga ubije. Jednostavno rečeno,  novinar kao profesionalac postaje zamenjiv. Kao što rekoh u nekom od prethodnih pasusa, informacija je prejeftina i prelako ju je nabaviti da bi isplatila svog prenosioca. S druge strane, stavljanje u konteskt date informacije, posao koji se smatra neprikosnovenim novinarskim feudom, takođe je nešto u čemu novinari nisu najbolji. Taj posao mnogo bolje obavljaju stručnjaci za datu oblast o kojoj se govori. Naprosto, za stavljanje informacije u kontekst je bolje imati stručnjaka profesionalca u pojedinoj oblasti koji će igrati ulogu novinara amatera nego obratno, imati novinara profesionalca koji pritom nije stručnjak ni za šta konkretno.

Fenomenološki gledano, puno je zamerki koje neki od profesionalnih novinara pripisuju raznoraznim sadržajima na internetu. Problem sa tim zamerkama je što ne mogu da preskoče jednu logičku prepreku koja je popularizovana tzv. Sterdženovim zakonom. Naime, američki pisac naučne fantastike Teodor Sterdžen je, braneći svoj žanr od napada profesionalnih književnih kritičara koji su ceo žanr svrstavali u smeće tako što su kao primere izdvajali najgore predstavnike, došao do jednostavnog zaključka da je najlakše naći loše predstavnike jedne grupe i pomoću njih doći do generalnog stava o čitavoj grupi. Prevedeno na temu o kojoj govorimo, a izrečeno Sterdženovim rečnikom – iskaz da je 90% sadržaja na internetu smeće je prazan iskaz jer je 90% svega smeće. Problem sa ovom vrstom logičke greške koja se ustalila pod nazivom nit-picking je u tome što je koriste obe strane u sporu koji opisujemo, a to uopšte ne pomaže jasnijem sagledavanju problema. Jer upoređivanje najboljeg s naše strane ograde sa onim što je najgore s druge strane i nije baš stvar zbog koje će vaša profesorka logike biti ponosna. Jednostavno, normativno se ima upoređivati sa normativnim, a stvarno sa stvarnim.

Najčešća praktična zamerka proizlazi iz romantične samopercepcije novinara kao subjekata koji ispunjavaju dužnost plasiranja tačne, odnosno istinite informacije (vidi prvi antrfile ovog članka za primer). Ali to je čisto normativni nalog profesiji koji naravno u stvarnom radu novinara uopšte ne mora da bude otsvaren, kao što smo i svedoci da se često ne ostvaruje. Iz toga što nečiji etički kodeks i naučena pravila profesije nalažu da se bude objektivan i veran činjenicama ne sledi da će i rezultati biti takvi. Jedina instanca kojoj npr. i klasični mediji i blogovi mogu da se obrate kao sudiji su njihovi korisnici. Jer imati i zadržati čitaoce uz pomoć konstantnih laži i neobjektivnih analiza nije baš posao koji je nekome pošao od ruke.

Druga zamerka koja se često pripisuje velikoj internetizaciji javnog mnjenja je nerazlikovanje bitnog od banalnog, teza koju je osobito prigrlio sarajevski student Endru Kin u svojoj poznatoj štampanoj kritici interneta pod naslovom Kult amatera, a koga je na ovdašnjoj sceni osobito prigrlio Teofil Pančić, još jedan internetski kritičar. Naime, na internetu sve prolazi, i svi smo svesni toga. Loši fotografi, loši reditelji, loši veb dizajneri, loši blogeri, loši pisci erotske proze, svi su oni na dohvat ruke. Nepostojanje instance koja će da razvrsta tu divljačku anarhiju sputava one najbolje da isplivaju iz te zamućene bare. Međutim, taj argument ne stoji iz dva razloga. Prvi je naime čisto na nivou principa i tiče se slobode govora, a to je samorazumljivo da ga nemam nameru objašnjavati. Drugi razlog je u pogrešnoj pretpostavci da decentralizovane odluke miliona korisnika interneta ne mogu da svrtaju sadržaj po kvalitetu već je za to potrebna neka centralna instanca, recimo u vidu urednika. Ne samo da svakodnevno empirijski utvrđujemo da svojevrsni evoluciono-ekonomski (hajekovski) mehanizam vrlo uspešno funkcioniše u rangiranju i deljenju internet sadržaja, već je cela naša kultura nastala na taj način. Ne zato što su književni ili likovni kritičari odlučivali o tome šta je dobro a šta ne, već tako što su pojedinačne odluke miliona ljudi dovele do svojevrsnog demokratskog konsenzusa o tome.

Dalje, spreman sam da ustvrdim da su klasični mediji, a baš iz razloga centralnog upravljanja, mnogo podložniji banalnostima u svom sadržaju, iz prostog razloga kako bi sav taj prazan prostor predviđen za sadržaj bio popunjen. Tako ekonomista Brajan Kaplan u svom blogpostu (sic!), citirajući pisca Rolfa Dobelija koji u svom TED govoru Protiv vesti daje argumente u prilog tezi da je svakodnevno praćenje vesti samo gubljenje vremena, poentira iskazom da su vesti u suštini iluzija da nam se svaki dan događa nešto bitno. Ova ogromna količina banalnosti u klasičnim medijima se pre svega ogleda u nesavladivoj prevlasti političara i parapolitičara koji dominiraju televizijskim programom i novinskim člancima samo zato što su novinari i urednici na neki način baždareni da smatraju da je sve što bilo koji političar u bilo koje doba dana izgovori bitno da se prenese javnosti, iako je mišljenje većine političara ili analitičara o tim stvarima praktično ništa više relevatno nego mišljenje koje o tim stvarima ima bilo koja prodavačica u kineskoj radnji. Da, ima takvih stvari i na internetu, ali su u skladu sa sadržajem – besplatne.

Treća i poslednja zamerka na koju ćemo se osvrnuti je primedba o stalnom opadanju kvaliteta sadržaja zbog otimanja tržišnog udela u kome sve manje učestvuju klasični mediji poput, recimo, štampe. Na žalost, govoriti o kvalitetu je jedan jako nezahvalan posao imajući u vidu svačije subjektivne preference, ali mi se čini da je zahvaljujući internetu kao kanalu komunikacije moguće pročitati mnogo više kvalitetnog sadržaja po mnogo nižoj ceni nego da tog kanala komunikacije nije ni bilo (ovo, naravno, ne govorim o srpskom internetu). Jednostavno, pogled na novinarstvo kao magiju koja dolazi do opskurnih informacija iz arhiva i knjiga na stranim jezicima je jednostavno nestao. Sada bloguju ekonomisti nobelovci (padaju na pamet Geri Beker i Pol Krugman), bulumenta naučnika koji se bave bilo humanističkim disciplinama, bilo prirodnim naukama sada objavljuje svoje analize na blogovima i deli ih po društvenim mrežama. Nije potrebno da im profesionalni mediji obezbede kanal komunikacije uz pomoć koga će konzumentima kontekstualizovati informacije, kada je uglavnom sve dostupno i bez posrednika.

Zaključak je takav da su online i offline mediji komplementarni i da u ovoj formi ne bi postojali da njihovi sadržaji nisu duboko isprepletani, jer im je suština u osnovi ista. Bar dok stvarnost ne počne da liči na neki panel Elisovog Transmetropolitana.

PS (dodato 01.01.2012.)

Sad sam se setio da sam pre nešto više od dve godine imao jedan više teorijski tekst koji se bavio odnosom novinarstva prema konceptima neutralnosti/objektivnosti i slobode govora.

Devedesete u svoja četiri zida

Pošto su valjda svi imali da kažu nešto pametno na temu devedesetih koje su se desile našem lepom Beogradu prethodnih dana, tako i ja nastavljam sa svojom proverenom praksom u kojoj iščitavam tuđe analize a onda ih relativno inteligentno kompiliram, kupeći slavu, kajmak i pažnju mlađih punoletnica na Fejsbuku. Tema ovog teksta je svakako onaj […]

Pošto su valjda svi imali da kažu nešto pametno na temu devedesetih koje su se desile našem lepom Beogradu prethodnih dana, tako i ja nastavljam sa svojom proverenom praksom u kojoj iščitavam tuđe analize a onda ih relativno inteligentno kompiliram, kupeći slavu, kajmak i pažnju mlađih punoletnica na Fejsbuku. Tema ovog teksta je svakako onaj infamozni muzički festival pod imenom Volim devedesete koji je svojski išutiran na srpskom internetu, a sve zahvaljujući tome što (za razliku od tih devedesetih) danas ipak imamo struju i stabilne internet konekcije.

U stvari, da budemo precizniji, ako izuzmemo infantilne razbibrige alternativnih evanđelista o lošem muzičkom ukusu (tipa „Bjesovi više nego Duck“ ili „Sabljaru je duži nego Srletu iz Moby Dicka“), sam muzički festival uopšte nije ni kritikovan, jer iskreni da budemo, tu i nije bilo materijala za kritiku. Organizatori su jednostavno videli šta je profitabilno i rešili da na tome zarade pare. I svi ćemo se složiti da je to jedan sasvim legitiman poslovni poduhvat. Da ne zarađuju pare od koncerata, ti ljudi bi se odavno preorijentisali u muzičke kritičare, blogere i „pripadnike civilnog društva“.

No, to nije bitno. Ono što jeste kritikovano su devedesete kao takve, jedan vremenski isečak koji nam se desio, jedan semantički konstrukt koji se zahvaljujući čarolijama srpskog jezika uglavnom vezuje za one stvari zbog kojih svi drhtimo i dobijamo aritmiju. I naravno, kao što i ume da bude sa lakim metama, desi vam se da promašite sve i – sledstveno tome – ne pogodite ništa. Tj. prostije rečeno, devedesete kao jedan istorijski period je vrlo lako kritikovati i plakati za izgubljenim godinama, problem je u tome što se to radi povodom nekog koncerta koji drže ljudi čija je jedina krivica u tome što je njihova muzika imala tu sreću da bude popularna u istom istorijskom periodu. Možemo samo zamisliti šta bi se desilo da su se u Areni sakupili maketari koji sklapaju modele aviona iz Drugog svetskog rata, koliko bi oni lekcija o Aušvicu, tenkovima, atomskim bombama i nevinim žrtvama dobili.

Ono što je karakteristika svih ispisanih kritika je pomalo skandalozna količina zamene teza i cherry pickinga, gde se (1) raspravlja o nečemu što sa konkretnom manifestacijom nema nikakve veze, (2) ako se i pokušava uspostaviti veza između muzičkih i istorijskih devedesetih, onda se to radi pomoću sa dna kace izvučene teorije zavere o tome kako je tu vrstu glazbe tada stvorio Miloševićev režim i (3) kada se govori o istorijskim devedesetim, onda se cherry picking metodom i jeftinim anegdotalnim dokazima pokušava diskredovati sve što ima korelativnu vezu sa tim vremenom samo zato što se, jelte, hronološki sa njim poklapa. Da se razumemo, vremenske korelacije umeju da budu zabavne i korisne u brzoj raspravi sa intelektualnim protivnicima, ali u ozbiljnoj analizi ih je najbolje ostaviti u kesi sa iskorišćenim kondomima. Jer se ista korelativna evidencija može primeniti i za druge stvari koje su se desile devedesetih. Recimo rok muzika i sportski uspesi, koje bismo takođe morali da odbacujemo kao najveću grozotu, a samo zato što su se zbili u tom periodu.

Ako malo pogledamo o čemu se tu zaista radi, videćemo jedan klasičan sukob generacija, tj. bolje rečeno – jedan sukob nepomirljivih nostalgija. I dok se jednima na spomen dizelaške muzike okidaju sinapse u mozgu koje ih podsećaju na lošu političko-ekonomsku situaciju i rat, drugima je to podsećanje na jedino detinjstvo koje su imali, dok se konačno trećima (najmlađima) ne okida ništa osim centra u mozgu koji je zadužen za razvrat i zajebanciju. E sad, to što su najglasniji i medijski najrasprostranjeniji ovi prvi, tome imamo da zahvalimo gotovo sveopšti konsenzus da nam uskoro sledi smak sveta. I sasvim je legitimno i biološki  opravdano da nas određeni nadražaji iz spoljnog sveta sećaju na određene događaje samo iz razloga njihove istovremenosti, ali stvaranje uzročno-posledične veze između te dve stvari je jedna od najelementarnijih grešaka logike. Nije logično pronalaziti uzročno-posledičnu vezu između određene muzike i duha vremena (ovde ne govorim u terminima teorije kulture, već u terminiima logike), kao što nije logično pronalaziti kauzalnu vezu između gubljenja nevinosti i pesme koje ste u tim trenucima slušali.

Ako sa logičkog pređemo na politički ili kulturološki teren, videćemo da se radi o već spomenutom sukobu dveju nostalgija čiji je okidač mainstream muzika devedesetih. Jednima devedesete predstavljaju jedine godine detinjstva koje ljudsko biće može imati i izlišno je očekivati da ti ljudi tom periodu po sebi daju negativnu konotaciju. Funkcija našeg mozga je takva da se bolje priseća lepih stvari koje su nam se dogodile u prošlosti i da to povezuje sa drugim stvarima sa kojima su bile u korelaciji. Jednostavno rečeno, očekivati od ljudskog bića da ima negativna sećanja na svoje detinjstvo i mladost je jalov posao ma koliko istorijsko vreme u kome je to biće živelo zaista bilo loše po nekim pokazateljima. Drugima devedesete predstavljaju najgori period života, a zajedno sa njima u isti koš idu i svi psihološki trigeri koji sećaju na to doba.

Ono što mene najviše interesuje u vezi sa ovim slučajem je sveopšte učitavanje nekakve političke agende mainstream muzici devedesetih koja nam se pre par dana ponovila u Areni, tj. vrlo na silu konstruisan stav da povratak takve muzike poziva na povratak tih vremena, vrednosnih matrica i ostale velike reči u rangu „šestog oktobra“ i sličnih. I to se ne radi zbog toga što je ta muzika zasićena nekim političkim sadržajem, već naprotiv, baš iz razloga što je vrišteće apolitična. Jedan od omiljenih sportova domaće intelektualne elite je da se užasava proizvoda masovne kulture koji nemaju eksplicitno izgrađen stav o društvu u kome nastaju (osim žižekovaca koji i iz iskaza molekularne biologije umeju da iščitaju političke stavove), da ih smatraju nepotrebnim smećem, a da njihove konzumente svrstavaju u idiote baš onako kako bi to učinio brucoš sa FPN-a posle čitanja loše prepevanih spisa starogrčkih političkih filozofa. Jer ovde se ne radi o koncertu nekog Baje Malog Knindže (izvinjavam se na eventualnoj pogrešnoj upotrebi velikih slova) ili Marka Perkovića Thompsona, već o ljudima čija se cela agenda završavala na spravljanju muzike koja ne bi imala nikakvo dublje značenje od onoga koje na prvu loptu dobijemo. To se naravno za određene pripadnike intelektualne elite u Srbiji doima kao neoprostiv greh, odsustvo eksplicitnog političkog stava je isto što i podrška tada postojećem.

Otud i pokušaj poređenja sa gej paradom koji impliciram u naslovu. Ovde se uopšte ne shvata da je propagiranje slobode okupljanja načelo koje može važiti samo univerzalno ili nikako. Ako uspostavljamo neke principe podobnosti u borbi za kulturnu i političku hegemoniju, onda ne treba da čudi što bitku za tu hegemoniju dobijaju oni koji imaju više bejzbol palica u posedu i koji samo dosledno primenjuju onu političku filozofiju koju bi i njihovi intelektualni protivnici primenjivali, samo kad bi znali u toj borbi za koji kraj da uhvate palicu.

Kako blogeri utiču na sopstvenu sujetu, a tviteraši na promet u kafanama u kojima se okupljaju

U bilo kojoj državi, pa makar kako ona bila organizovana, nikada više od četrdeset do pedeset ljudi ne vrši efektivnu vlast. Nikolo Makijaveli, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija Da je kojim slučajem Makijaveli danas živ i da mu se to što je živ dešava u Srbiji, čovek bi zasigurno bio bloger. E sad, pitanje […]

U bilo kojoj državi, pa makar kako ona bila organizovana, nikada više od četrdeset do pedeset ljudi ne vrši efektivnu vlast.

Nikolo Makijaveli, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija

Da je kojim slučajem Makijaveli danas živ i da mu se to što je živ dešava u Srbiji, čovek bi zasigurno bio bloger. E sad, pitanje koje je iznimno važno za temu o kojoj ću pisati je da li bi ovaj Firentinac bio (1) ona sorta ciničnog blogera-analitičara koji svojim stavovima izaziva gromoglasne tišine ili bi pak izazivao reakcije koje mu daju do znanja da je hejter koji sedi u svojoj anonimnoj stolici i pljuje po ljudima koji, pobogu, utiču, opinionmejkuju, trendsetuju, tvitapuju, influensuju i prave sajtove za Olivera Dulića; (2) blogoidni PR koji bi objašnjavao ljudima šta i kako, uvijajući zdrav razum šezdesotogodišnjeg seljaka u anglicizmima gravidnu nauku ili (3) neki tamo levak koji je zapljunuo par desetina evra za sopstveni domen kako bi sa nama delio spotove grupe Blackmore’s Night. Odgovor na to pitanje prevashodno zavisi od toga kako shvatamo Makijavelijeva dela – kao brutalnu sociološku analizu društva u kome je živeo bez ikakvih normativnih ulepšavanja o tome šta bi trebalo ili ne bi, ili pak kao priručnike za to kako biti legitiman (u PR rečniku – socijalno odgovoran) i pritom ušićariti nešto i za sebe (ne nužno u monetarnom smislu).

E sad, lako je zamisliti da se umesto te Makijavelijeve države ovde radi o srpskoj internet sceni koja otprilike jedva uspeva da sastavi tih 40-50 drmadžija koji su neka vrsta autoriteta za ostale. Uostalom, to lako možemo da zamislimo baš iz razloga što to viđamo svaki dan čitajući najposećenije srpske blogove i njihove komentare i svo to međusobno primatsko češanje leđa, diplomatsko nezameranje i masovno primećivanje i slaganje sa i Reju Čarlsu očiglednim stvarima. Jedini problem koji pravoslavnoj devojčici kvari vikend planove je taj što Makijavelijeva država podrazumeva da ti vladari nekime i upravljaju, na nekoga utiču, i da se ti na koje utiču mere ciframa koje u današnjim državama mogu dostići cifre od po više stotina miliona ljudi. Ako probamo da analiziramo na koga utiču ovdašnji blogeri putem svog medijuma komunikacije, videćemo da nemaju nikog – da jedino mogu da pišu za tu grupu kojoj i sami pripadaju. I ta cirkularna referentnost je ono što razlikuje one koji su zaista uticajni od onih koji se dopisuju i komentarišu sa istomišljenicima na internetu. I pri tome ne mislim na popularne blog platforme poznate po svom sektaštvu (čitaj: B92), već na ljude na sopstvenim domenima.

Onda dakle možemo da zaključimo da Makijavelijeva država nije najbolji primer sa kojim možemo da uporedimo našu vajnu blogersku scenu. Bolji komparativni primer je recimo alternativna rok scena. Na alternativnoj rok sceni imamo muzičare, publiku i kritičare, a na internetu blogere, čitaoce i meta-blogere (iliti stručnjake za društvene medije i mreže ili štatijaznam). Jedini problem je u tome što je ta scena tako mala i toliko samozatvorena i samodovoljna (ne namerno) da ne postoji jasna odeljenost uloga. Ne zna se ko tu utiče, na koga i ko ima autoritet da to utvrdi. A ne zna se upravo zbog pomenutog sindroma alternativne rok scene gde isti ljudi jednog vikenda sviraju, drugog vikenda su publika onima koji su njima prethodno bili publika, a trećeg vikenda svi zajedno jedni drugima pišu recenzije, ne štedeći rečnik koji su nabildovali višegodišnjim studiranjem na nekom fakultetu koji se bavi humanističkim naukama i umetnostima. Takav je slučaj i sa blog scenom. Nađe se neki meme, neka pogodna tema, neka koska, i onda svi zapnu da pišu generičke postove o tome i da budu publika i komentatori jedni drugima, kako bi se svi na kraju okupili na nekom blogerskom skupu da bi jedni drugima govorili kako biti influenser, muver i šejker.

Jedan od najboljih indikatora koji pokazuje tu iluziju o značaju “srpskog interneta” je broj pokušavanih analiza koje se bave njegovim uticajem. Naime, mogli bismo da postavimo jednu plauzabilnu hipotezu da je sama količina priče o uticaju recimo blogera i tviteraša obrnuto srazmerna njihovom stvarnom uticaju. Jednostavno rečeno, moć i uticaj su striktno sociološke kategorije, kategorije prakse vidljive tek iz samog delanja onih uticanih, i možemo reći da su moć i uticaj upravo veći tamo gde su najnevidljiviji, gde se opiru metričkoj analizi i medijskom predstavljanju. Što je više meta-analize o moći i uticaju, tu je realno manje istih. Možemo da povučemo paralelu na neki od klasičnih medija. Televizija je recimo najmoćniji medij današnjice i neosporan generator uticaja na mnogim poljima, ali ona se kao medij ne koristi kako bi razglabala o sopstvenom uticaju. Ona ga jednostavno posreduje kroz sadržaj. Srpski internet, sa druge strane, je samoreferentan. On gotovo i da nema sadržaj, njegov ceo sadržaj se iscrpljuje u meta-analizima onoga što postoji čisto kao potencijal, a ne kao realnost. To je scena na kojoj ljudi jedni druge obučavaju i savetuju kako da budu uticajni, sa akcentom na ono “jedni druge.”

No, da ne bude da se sve svodi na zdravo afektivno trolovanje, bilo bi lepo kad bismo izvadili neki analitički aparat iz gaća i krenuli da njime lupamo po tastaturi. U to ime…

– O elitama, kvazielitama i njihovoj moći

Ovaj deo bi trebalo da bude skraćena verzija mog izlaganja sa East Weekend Festa koji je išao pod naslovom Kvazielitizam na blogovima. Teza tog izlaganja je da se gotovo cela srpska blog zajednica u svetlu sociološke analize može svrstati u ad hoc skovan termin kvazielite.

Počnimo od definicija. Pojam elite je čisto sociološki pojam, pojam koji svoje postojanje duguje postojanju društvene interakcije. Kao i svaki drugi, i ovaj možemo određivati uz pomoć raznih definicija. No, elitu pre svega valja definisati uz pomoć jednog drugog pojma, a to je uticaj. Uticaj je proces društvene interakcije gde se stavovi, osećanja ili akcije nekih ljudi ili grupa formiraju ili menjaju zavisno od stavova, osećanja ili akcija drugih ljudi ili grupa, bez obzira da li se to vrši voljno ili spontano. Elita bi onda bio sloj ljudi koji ima najveći uticaj na najveći broj ljudi u vezi sa najširim krugom pitanja.

Kao što vidimo, definicija elite je ovde čisto empirijska. Naime, da bismo uopšte tom pojmu pristupili analitički, moramo da nađemo opipljive parametre kojima bismo ga definisali. Zato mislim da je normativna definicija elite, gde bi se pojmovi elitizma i meritokratije poklapale, u ovom slučaju neprihvatljiva. Jer jedino možemo da kažemo da neko zaista ima uticaj tako što ćemo taj uticaj konstatovati kroz delanje i stavove onih na koje se utiče. Prostije rečeno, imamo dva nivoa, normativni i empirijski. Na normativnom postavljamo arbitrarne parametre za pripadnika elite (poštenje, stručnost, dobrota), a na empirijskom jednostavno utvrđujemo empirijski uticaj koji neko zaista ima. Iako zvuči kontraintuitivno, elita su oni za koje smo utvrdili da toj grupi pripadaju na empirijskom nivou, oni koji zaista utiču na stavove i ponašanja drugih. Oni koje čisto normativno karakterišemo elitom ipak nisu elita, iako neki smatraju da bi možda trebalo. Jednostavno, elita su oni koji utiču na druge (ma kakvi oni bili), a ne oni za koje mislimo da bi to trebalo da rade.

Tu stižemo do pojma kvazielite. Pošto smo prihvatili empirijsku definiciju elite, njoj je suprotstavljen pojam kvazielite u koji možemo svrstati one koji misle da imaju (ili da treba da imaju) uticaj na mase, ali ga nemaju ili ga nemaju na način da je to utvrdivo. Tu se otprilike krije najznačajnija razlika između pripadnika elite i kvazielite. Jer elite u suštini ubeđuju, pa čak i zavaravaju mase kako bi uticale na njihove stavove i akcije. Kvazielite više ubeđuju i zavaravaju sebe da vrše uticaj i da nešto menjaju, nego što se to može utvrditi. Kao što sam već rekao u uvodu, ono na šta pripadnik blogerske kvazielite uvek može da računa je fidbek iz iste niše, od istomišljenika, potvrđivanje stava. A potvrđivanje stava i poklapanje stavova pripadnika kvazielite sa kasnijim ponašanjem onih koje on targetira nije uzročno-posledična veza već samo puki vremenski sled. Većim delom bi takvi stavovi i ponašanja “kvazimase” postojali i bez delovanja “kvazielite”. U tom slučaju, kvazielitizam je samo predviđanje budućeg ponašanja na osnovu dostupnih parametara, ne i generisanje stavova ili ponašanja koji se inače ne bi pojavili.

Deskriptivne karakteristike tog blogerskog kvazielitizma se mogu navesti kroz nekoliko stavki:

– Cirkularna referentnost – međusobno pozivanje jednih na druge i potvrđivanje međusobnih stavova.

– Zatvorenost grupa – i ovde se ne radi o nekoj namernoj zatvorenosti iznutra (ekskluzivitetu), već više o stavu da to spolja izgleda kao jedna kompaktna masa koju je bolje pustiti da se bavi svojim poslovima, da se igra na svojoj gomili peska gde nikom ne smeta.

– Nepostojanje fidbeka prema spolja – to je u suštini i sama srž kategorije uticaja. Blogeri su jako osetljivi na društvene probleme, rado i naširoko o njima pišu i iznose najrazličitije stavove. Ali ti stavovi ostaju u okviru zajednice, ostaju među onim trocifrenim brojem aktivnih korisnika blogova i Tvitera. Prostije rečeno, društvo i klasični mediji utiču na blogere, ali ne i obratno (osim kao neki kuriozitet).

– Socijalni aktivizam po obodima političkog – ovo i jeste možda glavna sfera gde je potrebno delovanje ljudi sa jednog takvog medija kakav su blogovi. Međutim, kao i ostalo, i to je ograničeno uticajem prema spolja koji blogovi imaju (tj. bolje reći – nemaju). Tu blogeri nisu ništa bolji niti gori u svojim humanitarnim akcijama od recimo članova nekog moto kluba ili udruženja ribolovaca.

– Potvrđivanje već postojećih stavova – blogovi, a i društvene mreže, su se pokazali kao pogodno tlo za komunikaciju, ali prave razmene stavova tu nema. Blogovi i web portali (oni koji se bave društvenom tematikom) se posećuju od strane istomišljenika i služe samo učvršćivanju već postojećih političkih stavova.

– Političari na društvenim mrežama

Ono oko čega se takođe podigla prašina među obitavaocima srpskog interneta je pojava nekolicine političara iz viših ešalona vladajućih partija na Tviteru. Iako se na prvu loptu to može posmatrati kao nekakav pozitivan trend u kome se najzad dolazi do neposredne komunikacije sa donosiocima odluka i početak uticaja na njih (teza koju među poznatim blogerima zastupa npr. Cory Doctorow), čini se da se na drugu loptu dobilo upravo suprotno. Za posmatrača sa strane se čini da je ta nekolicina političkih insajdera više doprinela zatupljivanju kritičkih oštrica koje su autsajderi imali i uvođenje komunikacije u nekakav smrdljak političke korektnosti (teza koju zastupa Evgeny Morozov), gde su glavne političke teme u suštini pomerene sa analize političkih akcija i njihovih rezultata na polje rasprave o tome šta su političke potrebe, želje i vizije samih lidera. Prosto je fascinantno kako ljudi svoje vreme i energiju kreću da troše na najjeftinije moguće fraze i opšta mesta koje ispaljuju novopečeni tviteraši-političari. Ide se čak i korak dalje, pa se kod određenih tzv. elitnih blogera i tviteraša vidi takav stepen snishodljivosti, pa čak i ulizištva prema političarima na društvenim mrežama, da čoveku ne preostaje ništa drugo (ako se zanemari da su ti ljudi vođeni individualnim oportunizmom i poslovnim ugovorima) nego da takve pojedince svrsta u tipične pripadnike kombinacije parohijalne i podaničke političke kulture po klasifikaciji Almonda i Verbe.

Fascinantan je, i čak nekog poštovanja vredan, stepen hrabrosti koji su pokazali ljudi poput Olivera Dulića ili Veselina Jevrosimovića kada su direktno ušetali na Tviter i započeli sa sopstvenim rebrandingom i, s druge strane, fascinantno je kako podrška nekih ljudi koji sebe smatraju opinionmejkerima na internetu može biti kupljena jednostavnim PR radom u svrhu političkog marketinga, poput poklanjanja mobilnih telefona i harmonika onima koji su ugroženi. I tu se mogu postaviti dva pitanja. Prvo je o psihološkim mehanizmima pomoću kojih se taj parohijalno-podanički odnos prema velikim imenima na društvenim mrežama jednostavno reprodukuje samo zato što su ti poznati ljudi počeli da koriste medije koji i mi koristimo. Jednostavno, došlo se do toga da će neki političar koji nije na Tviteru uvek teže proći od nekog koji tamo jeste jer se, u maniru najgoreg sektaštva, ovaj drugi smatra za pripadnika našeg ezoteričnog kruga. I drugo, koliko je taj socijalni aktivizam i humanost koje pokazuju značajni ljudi internet scene, biznismeni i političari, zaista plod prepoznatih potreba, a koliko samo još jedan način izgrađivanja svog online imena i brenda? Jer, humanost može biti i anonimna ukoliko je zaista usmerena na one kojima je potrebna, ukoliko je dobrano javna onda ta humanost nije sama sebi svrha i iza sebe ima neke druge, skrivene agende.

Jednostavno, poenta svog ovog filozofiranja je u pitanju da li su se ti benevolentni ljudi pojavili na društvenim mrežama zato što su otkrili krasan metod da oslušnu i pomognu društvu ili su pak otkrili još jedan pogodan metod da pomognu sebi samima?

Ljudi koji piju zozovaču imaju manje šanse da sutradan pogledaju Oko magazin, tvrde stručnjaci

Zašto ovakav naslov? Well, ko redovno čita ove moje splačine verovatno se seća mog izbora od pet teško svarljivih RTS-ovih emisija. Taj tekst sam pisao negde u novembru 2009. pa ga, zbog njegove zajebantske sadržine, čuvao u draftu nekih devet meseci i tek onda objavio. Ne znam zbog čega su ga ljudi toliko delili po […]

Zašto ovakav naslov? Well, ko redovno čita ove moje splačine verovatno se seća mog izbora od pet teško svarljivih RTS-ovih emisija. Taj tekst sam pisao negde u novembru 2009. pa ga, zbog njegove zajebantske sadržine, čuvao u draftu nekih devet meseci i tek onda objavio. Ne znam zbog čega su ga ljudi toliko delili po netu, najznačajniji srpski metabloger ga je na svom Tviteru unapredio u „kritiku emisije OKO“, a sama ekipa te emisije se javila u komentarima gde mi je svojim samouverenim paternalizmom i patronizirajućim tonom pokazala s koje strane smrdi tvor. Nisam odgovarao jer sve manje imam živaca da se upetljavam u kučine sa samoproklamovanim elitnim odredima angažovanih intelektualaca koji sa ničim izazvanim stavom moralne superiornosti dele packe okolo i objašnjavaju malim ljudima kako da žive i kako će im zbog toga biti bolje, jer eto, oni su učili škole za to.

Jedino što sam obećao je da ću pisati o rakiji. Jer, već godinama bivam zajebavan da se moj tvrdi evroskepticizam zasniva na seljačkom inaćenju i kontrašenju radi kontrašenja, za šta je najbolji primer tzv. evropska praksa u regulaciji proizvodnje alkoholnih pića. Kad ti neko pomene da si zatucani desničarski duduk za prave vrednosti jer smatraš da nije baš najnormalnije niti logički najzasnovanije da ti neko objašnjava kako da spravljaš rakiju ili kobasice, ostaje ti da slegneš ramenima i polako posmatraš kako im dolazi iz dupeta u glavu. A tom izvlačenju glave iz anusa želimo da doprinesemo i ovde.

Da krenemo iz početka. U Srbiji je krajem 2009. donet Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima kojim se definiše šta je to rakija, zatim objašnjava kako se ona ima proizvoditi i, na kraju, reguliše i njena prodaja. I sve je to lepo, kažete vi, ne može svaka budala da smućka kerozin i špiritus, upakuje to u unučiće i prodaje samozvanim boemima. I sve je to lepo, kažem ja, ali budale će i dalje da mućkaju svašta bez obzira na Zakon, jedini efekat će biti taj da i inače od Države strašljivi obični građani (koji su u ovom ironičnom slučaju – seljaci) budu isterani sa tržišta zahvaljujući odredbama kojima se nasilno nameće ekonomija obima, licenciranje i brendiranje alkoholnih proizvoda. I sve je to lepo, kažete vi, i izvadite ultimativni argument iz hlača, k’o guju ohlađenu zozovaču.

– Logika i zozovača, te način na koji su se one mimoišle, mahnuvši jedna drugoj

Za one neupućene, zozovača je bila niški rakijski brend (ime dobila po vlasniku firme koja ju je pravila – Miroslavu Živadinoviću Zozi) koja se tamo 1997/98. godine pokazala fatalnom za 43 osobe zbog toga što je, jelte, bila krštena metil-alkoholom. Zozovača je ultimativni argument u svakoj raspravi koja se kreće oko pitanja regulisanja tržišta alkoholnih proizvoda. Jer, logika je takva, ako bi tržište ostavili neregulisanim, tu bi nagrnuli silni trovači i pobili pola radno sposobnog stanovništva, te sledi da ih mi moramo zaštiti. Zato svako ko drži do sebe mora da podrži ovakva zakonska rešenja, je li? Kad mi to lepo izregulišemo neće više biti takvih slučajeva trovanja, smatraju oni, jer nekim čudom, i najobdareniji za sociološku ili politikološku analizu među njima naprasno veruju da pozitivno pravo kreira stvarnost, a ne obrnuto.

Da prvo na brzinu rekapituliramo najvažnije odredbe ovog zakona. Nikom tu ništa nije zabranjeno da proizvodi, nego je samo zabranjeno da se to što je proizvedeno prodaje, ako nije eksplicitno proizvedeno na onaj način na koji upućuje zakon. Elem, ovaj akt je jedan lep primer modernog državnog zakonodavstva, koje više liči na pravljenje spiskova namirnica za poslastičarnicu nego na Zakon u pravom smislu reči. Jer, tu u par desetina članova imamo ekstenzivnu definiciju šta je to rakija, pa onda spiskove biljnih vrsta od kojih se ona pravi, zatim propisane oblike i veličine posuda u kojima se čuva, zatim način vođenja evidencije o ulazu i izlazu, broj prostorija u kojima se mora proizvoditi, način na koji će izgledati etikete, specifikacije vozila kojima će se piće transportovati, specifikovane završene ispite koje osoba koja je zadužena za tehnologiju proizvodnje mora da je položila, sveprisutno upisivanje u nekakav centralni registar itd. Ono što se zakonom ne reguliše, regulisaće se podzakonskim aktima, jer opštepoznato je da su uredbe i odluke teren na kome činovnici svakodnevno pokazuju svoju nekorumpiranost, samo kad im daš moć da arbitrarno odlučuju. Kao i svaki normalan i napredan zakon i ovaj dakle in extenso ograničava slobodne ekonomske transakcije odraslih ljudi (paradoks demokratije – daješ im da glasaju, a ne daješ im da razmenjuju dobra), ali zato daje ekstremna arbitrarna ovlašćenja činovničkom aparatu. Pošteno, sve je to zbog zozovače, zar ne? Sudeći po odgovorima koje dobijamo na par elementarnih logičkih pitanja, sve se ovo radi upravo iz benevolentnog paternalizma.

Pitanje: Jer to što neko pravi rakiju, a nema mogućnosti da isprati sve „standarde“ koje propisuje zakon, da li to znači da je njegova rakija otrovna?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: To što neko formalno ispunjava sve standarde za proizvodnju neotrovne rakije, da li iz toga sledi da će on neotrovnu rakiju i praviti (Skaid, alo)?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li to što je tehnolog fakultetski obrazovana osoba znači da će ona proizvoditi neotrovnu rakiju? Da li formalno obrazovanje znači moralnost i legalnost u postupcima?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li znaš da sam ti video majku noćas? Golu…

Odgovor: Zozovača!

Kao što vidimo, njihovi argumenti su sa logičke strane neoborivi.

I to je jedan lep problem koji imamo sa ovakvim načinom mišljenja.

U zemlji u kojoj ljudi umiru od nekvalitetne rakije domaće proizvodnje (samo od „zozovače“ preminulo je 43. ljudi) stroga kontrola prodaje alkoholnih pića je neupitna. Svaki drugačiji stav je neozbiljan.

odgovorili su meni ovi što su se predstavili kao ekipa emisije Oko. Ne, gospodo što verujemo vašim očima, a i ostali što slično mislite, ovde se ne radi o kontroli prodaje alkoholnih pića. Ovde se radi o ZABRANI prodaje alkoholnih pića. Dalje, ta zabrana prodaje alkoholnih pića nije zabrana koja stupa na snagu utvrđivanjem činjenice toksičnosti proizvoda, već je to zabrana a priori. Zabranjuje se nešto ne zato što je otrovno i potencijalno letalno za korisnike, već zato što nije upisano u registar, što ga ne proizvodi osoba sa fakultetskom diplomom i što nije klasifikovano u posudama koje propisuje ministarstvo. Čak i ako je proizvod sam po sebi kvalitetan, tržišna transakcija njime se zabranjuje jer nije ispoštovan sam mehanizam proizvodnje koji je arbitrarno utvrđen odozgo. Tu se ne radi ni o kakvoj kontroli kvaliteta proizvoda, tu se radi jednostavno o zabrani prodaje nekog proizvoda bez obzira na njegov kvalitet. Da bi to zaključili, potrebna je samo trunka elementarne nedijalektičke logike i savladan bazični kurs iz hermeneutike koji se zove ČITANJE TEKSTA. Koliko takva zakonska rešenja imaju smisla pokazuje npr. i to što smo skoro imali slučaj subotičke firme Skaid koja je takođe rakijom potrovala ljude, a koja je bila uredno registrovana za proizvodnju alkoholnih pića, ispunjavala fizičke standarde, imala zaposlene sa adekvatnom stručnom spremom itd. (kao i proizvođač zozovače, uostalom) Jednostavno, ovakvim zakonskim normama se ne pospešuje kontrola već samo zabranjuje tržišno učešće malima, a na račun velikih. Jer, iz toga što neko ima infrastrukturu za ekonomiju obima ne sledi da je njegov proizvod kvalitetan. I obrnuto, neko ko nema finansijska i tehnička sredstva za sve „formalne standarde“ ne znači da proizvodi loš proizvod. I tu silogistiku valja dobro apsolvirati pre upuštanja u patronizirajuće izlive moralne superiornosti koja je utemeljena ni na čemu, osim možda na batastojkovićevskom stavu „dopustite meni, ja sam brži i spretniji.“

Pa dobro, kako onda sprečiti da se dešavaju takvi slučajevi masovnog trovanja rakijom? Počećemo jednom kosmičkom istinom. Svet nije baš lepo mesto u kome bosi trčimo po rascvetaloj livadi dižući oko sebe oblake šarenih leptira, niti je mesto na kome jedni drugima pružamo oralni seks na svaki (ne)suptilni namig. Svet je mesto u kome su se dešavale, dešavaju se i dešavaće se stvari koje se kose sa našim moralnim i estetskim uverenjima i shvatanjima. Svet je mesto u kome nema egzaktnih propisa o tome kako se cepaju drva sekirom, pa niko ne zaključuje iz toga da je nedostatak tih propisa uzrok tome što neki ljudi jedni druge ubijaju upravo sekirama. Svet je mesto u kome ima loše rakije bez obzira koliko vi pokušavali da standardizujete njenu proizvodnju (i obrnuto). Svet je ono što jeste, a ne ono što biste vi hteli da bude. Svet je realnost, a ne norma. (Sad kad bih hteo da zakačim kolege blogere, rekao bih da je svet jednostavno 365dana, a ne 365lepihdana niti 365ružnihdana)

Ono što mi imamo u rukama su jednostavno instrumenti koji su stari hiljadama godina. To su jednostavno moralne norme koje samo pokušavamo da primenjujemo onim najosnovnijim pravnim aktima. Ako je kažnjivo ubiti čoveka, svejedno je da li se to radi vatrenim oružjem ili rakijom. Ako se vrši kontrola proizvoda, onda je to kontrola proizvoda, a ne specifikovanje procesa proizvodnje. Jer, ako se neko ne plaši Zakonika o krivičnom postupku, sigurno ga neće uplašiti Zakon o rakijama. Jer time što zakon shvatamo kao regulaciju, vaspitavanje i obrazovanje građana, urušavamo njegovu osnovnu svrhu, a to je zabrana postupaka koji krše negativnu slobodu drugih ljudi. I u tome je smehotres jednog takvog zakona poput ovog, u tome što one male, plašljive i poštene otera u još veću ilegalu i siromaštvo, a s druge strane uopšte ne sprečava da se na tržištu pojavljuju proizvodi koji ubijaju. I uvek će se takvi proizvodi pojavljivati, jer totalna kontrola i totalna moralnost nisu mogući, jedino je moguće da se, ukoliko se takvi slučajevi dese, počinioci kazne. I to je cela svrha zakonskih sankcija, ponoviću po stoti put, u odmazdi prema pojedinačnom aktu, a ne u vaspitavanju i popravljanju društva kao agregata.

– Regulacija kao statusni simbol

No, ono što je zanimljivije je utvrđivanje razloga zbog kojih pripadnici intelektualne elite podržavaju regulatorno ograničavanje slobode odraslih, mentalno sposobnih ljudi sa registrovanim pravom glasa da među sobom stupaju u različite moguće aranžmane i eventualno razmenjuju svoje proizvode. Zbog čega ovakva regulacija među tim ljudima uvek nailazi na pozitivan odjek, čak i ako se empirijski može utvrditi da takva regulacija ne samo da ne sprečava negativne eksternalije koje se pojavljuju u društvu, već proizvodi još veće negativnosti i distorzije protiv kojih se na prvom mestu i imala nameru boriti? I to se upravo najčešće dešava na polju pomaganja najsiromašnijima i najobespravljenijima, kada se upravo regulativa koja je isprva zamišljena kao pomoć onima sa nižim statusom ispostavi kao mnogo gora po njih nego da je uopšte i nije bilo.

Tu imamo jednu lepu hipotezu Robina Hansona, profesora sa George Mason univerziteta, koji smatra da se komunikacija u javnoj sferi ne zasniva na politikama (policies) već na međusobnom komuniciranju socijalnim statusima. Regulativa se kroz tu prizmu ne vidi kao politika koja se meri po posledicama već kao normativno nametanje određenih statusnih inklinacija i simbola kao poželjnih, te sprečavanje i smanjivanje onih koji su jednostavno nepoželjni. Prostije rečeno, mi kroz regulativu javne sfere više želimo da pokažemo na tom meta nivou da nam je do nečega stalo (jer je ta briga za javnost i javno dobro deo statusnog paketa), nego što rezultati tih naših postupaka zaista pokazuju. Hanson tako kao primere navodi sledeće:

Takođe možete tvrditi da pravila mogu varirati samo zahvaljujući okolnostima, a siromašni ljudi jednostavno pate jer su na pogrešnoj strani raspodele okolnosti – ništa lično. Ipak, mnoga pravila izgleda da izmiču svojoj svrsi, ciljajući na siromašne. Razmotrite slučajeve minimalnih nadnica, minimalnih građevinskih parcela za kuće, pravila o maksimalnom broju ukućana po kvadraturi i zakone o dečijem radu. Bogati ljudi imaju malo šanse da slučajno prekrše ovakva pravila – čini se da je namera da se zaustave siromašni ljudi da rade ono što bogatim ljudima ne bi palo na pamet da urade.

Politike koje subvencionišu i ohrabruju školovanje i vlasništvo nad nekretninama takođe ohrabruju i visokostatusne aktivnosti. Zonske regulacije i komplikovana poslovna pravila obeshrabruju siromašne ljude da vode svoje male poslovne delatnosti, posebno u njihovim sopstvenim kućama, terajući ih da, umesto toga, budu zaposleni kod bogatih ljudi. Pravila koja se tiču „previše“ buke i protiv „neuglednih“ travnjaka, automobila ili odeće, takođe teže da nametnu visokostatusne estetske standarde na sve ostale.

Droge, poput kreka, koje preferiraju siromašni, sa sobom nose i mnogo veće kazne od droga poput kokaina, koje više konzumiraju bogati. Mnogo se više brige pokazuje za siromašne nego za bogate alkoholičare, a takođe i za jeftinije mešavine alkohola i kofeina. Takođe je mnogo više brige za tinejdžerske trudnoće u odnosu na trudnoće posle 35. godine života, karakteristične za bogate, iako ove potonje imaju mnogo veće medicinske rizike.

Ovde nas, da naglasimo, ne zanima da li je nečiji ekonomski ili politički interes bio da se slobodna razmena ograničava, niti nas zanima konkretno rakija, jer može da se radi o bilo kom drugom dobru ili usluzi. Ovde nas pre svega zanima kako intelektualna elita sama sebi objašnjava opravdanost ovakvih zakonskih rešenja. Tu se uključuje pitanje društvenog statusa. Taj deo elite uopšte ne dotiče konkretan problem, oni se sa datim proizvodom uopšte ne susreću, ali su kao „javne ličnosti“ izuzetno zabrinuti za ljude sa nižim statusom koji svojim riskantnim ponašanjima ugrožavaju sami sebe. Zato oni smatraju da se jednostavnim nametanjem „visokostatusnog“ ponašanja može popraviti problem.

Međutim, najčešće se dešava da se problemi ne rešavaju i da se čak stvaraju novi (paradoks regulacije gde regulativa traži novu regulativu ad infinitum). Desilo se da registrovana firma i dalje proizvodi rakiju sa metanolom, a desilo se i to da mali proizvođači izlaze iz procesa proizvodnje ili su jednostavno primorani da se zadužuju samo kako bi ispunili norme ekonomije obima koja je utvrđena zakonom. Od jednog problema koji je bio u ingerenciji ZKP-a, došlo se do dva.

Tako je i sa mnogim drugim sferama paternalističke regulacije. Bez obzira na nikakve pozitivne efekte, ona se često percipira dobrom. I tu je valjda cela filozofija, mi smo u stanju da podržavamo i politike sa lošim rezultatima baš zbog te „iluzije adekvatnosti“. Jer najčešće se neželjeni efekti ne percipiraju kao proizvod dobre regulative, odnosno na nivou na kome sami sebi objašnjavamo stvari, mi stvarnost gledamo čisto kroz apstraktni veo. Tu dolazi do određenog spajanja našeg ličnog stava o mogućim društvenim aranžmanima sa predlozima postojećih politika. Ona rešenja „regulisanja“ javne sfere koja nam se lično učine statusno bližima su i ona rešenja koja ćemo da branimo bez obzira da li sami rezultati odgovaraju prvobitnom planu. Jer naša podrška politikama se zasniva na komuniciranju našeg statusa kroz pokazivanje onoga kako mislimo da stanje treba da bude, a ne na analizi stanja koje realne politike realno proizvode. I u tome leži jedna od mogućih kvaka nekorisne, a opet neoborive regulative.

PS

Rakiju ne pravim, niti je pijem.

Tresla se gora

Simp(tom)atično je gde sve ljudi umeju da nađu uzročno-posledične veze i na koji način mogu da objasne neku pojavu, sve zadržavajući onaj jako ozbiljan izraz lica uz tvrdnju da ipak znaju koliko su 1+1, jer oni su, jelte, diplomirali na PMF-u. Naprosto je zanimljivo kako su neki ljudi u stanju da svoj hiperracionalan mentalni sklop […]

Simp(tom)atično je gde sve ljudi umeju da nađu uzročno-posledične veze i na koji način mogu da objasne neku pojavu, sve zadržavajući onaj jako ozbiljan izraz lica uz tvrdnju da ipak znaju koliko su 1+1, jer oni su, jelte, diplomirali na PMF-u. Naprosto je zanimljivo kako su neki ljudi u stanju da svoj hiperracionalan mentalni sklop koji vapije za regulacijom svega postojećeg u stanju za par sekundi da pretvore u argumentacijski niz pećinskog čoveka. Skorašnji primer – zemljotres u Japanu.

Za razliku od uobičajenih geoloških objašnjenja koja tvrde da se zemljotresi jednostavno dešavaju bez nekog višeg cilja i uzroka, naime iz naproste prozaične činjenice da se tektonske ploče večito pomeraju, dešava nam se da dobijamo objašnjenja koja su drugačija. Jer, jednostavno, ljudi imaju tu falinku da su u svom jeftinom New Age povratku animizmu počeli da antropomorfizuju sve, pa čak i prirodne pojave (o antropomorfizaciji društvene sfere da ne govorimo). To se ponajpre ogleda u objašnjenju da nešto ne može da se desi ETO TAKO, već, ako se već desilo, to mora da je NEKO (!) intencionalno uzrokovao. Čovek ne prihvata da sve stvari u univerzumu ipak ne funkcionišu po bihevioralnom S-R modelu, i to je, rekao bih, ta arogancija koja možda ne karakteriše one koji se ozbiljno bave naukom, ali sigurno karakteriše recipijente u medijima, po blogovima i sl.

Vratimo se na Japan. Za razliku od uobičajnog objašnjenja da se zemljotresi jednostavno dešavaju bez da je neko to u suštini hteo, ljudima je često lakše da progutaju verziju po kojoj mora da postoji intencionalni uzrok nečega. Tako pored klasičnog objašnjenja božjom kaznom ili objašnjenja uz pomoć teorija zavere, imamo jednu fascinantnu eksplikaciju koja tvrdi da se sve to dešava zato što sama naša planeta deluje intencionalno, zato što ima svoju autonomnu volju, te je rešila da nam pošalje poruku, opomene nas i sl. Ne znam da li je ovakva vrsta objašnjenja samo ultraglupa ili je ujedno i glupa i opasna.

Zašto je ovakvo objašnjenje glupo? Ne zbog toga što je možda logički nekoherentno unutar sebe, već zato što partikularnu logiku individualnog ili grupnog delanja čoveka primenjuje na jednu sferu koja sa tim nema nikakve veze. Za razliku od čovekovih dela, prirodne pojave nemaju svrhu. One se mogu objašnjavati uz pomoć fizičkih ili hemijskih zakonitosti, ali se njihova svrhovitost ne može utvrditi pukim učitavanjem ljudske logike. Jer, ako se krene tim putem, onda se zarad koherentnosti sve mora objašnjavati na taj način. Ako su zemljotres i cunami koji usmrćuju nekoliko desetina hiljada ljudi intencionalan odgovor prirode na čovekovo delanje, onda gde ćemo stati? Šta je priroda htela da nam kaže time što je nekog čoveka usmrtio grom? Sa kime je komunicirala svojim vulkanima, zemljotresima i olujama u doba kada homo sapiensi još nisu postojali?

Zašto je ovakvo objašnjenje opasno? Iz jednostavnog razloga jer ovakva objašnjenja podrazumevaju da se u suštini sve može samo ako dovoljno zapnemo, ako se složimo oko nečega i to primenimo u praksi. Npr. ako počnemo da živimo više u skladu sa prirodom, priroda će manje da nas kažnjava itd. Sve to jednostavno prenebregava činjenicu da su i čovek, a i ostale vrste, evolucijom postale ono što jesu ne samo zahvaljujući, već i uprkos svojoj okolini. Čovek je još jedno prirodno biće koje je nastalo evolucijom i za koga se ne može reći da ne živi u skladu sa prirodom kao što se za neku vrstu strižibube ne može reći da ona živi u skladu sa prirodom. Okolina je svakoj vrsti sredstvo, a ne cilj i to je jednostavno biološka datost. Jedini problem je što je čovek dostigao taj nivo samorefleksije gde je u stanju da sa arogancijom tvrdi da je nešto usklađeno sa prirodom, a nešto drugo nije, a samo zato što insinuira smisao i svrhu prirodnih pojava. Sve se tu posmatra kao zadato, samo je potrebno aktivirati se, složiti, dostići konsenzus i problem će biti rešen, jer za takav mentalni sklop nije moguće niti prihvatljivo da jednostavno postoje datosti na koje se ne može uticati bez nekih drastičnih posledica.

S druge strane, hvala bogu te nam sveprisutni mediji stalno stimulišu neuroreceptore u pravcu zaključaka da je smak sveta svakako blizu. Sejanje straha je postao omiljeni sport svakog ko svoju empatiju i naklonost ne pokazuje interpersonalno već na način apstraktan, prema čovečanstvu kao totalitetu ispražnjenom od svakog sadržaja. Nema veze što postoji jasna korelacija između siromaštva/tehnološke nerazvijenosti i većeg broja žrtava u prirodnim nepogodama, mi smatramo da je našu planetu razljutio tehnološki hibris Japanaca i ona im je malo pokazala kako se šiša jazavac. Nema veze što dnevno više ljudi pogine okliznuvši se u kupatilu nego u svim Trima miljama, Černobiljima i Fukušimama zajedno, mi i dalje mislimo da između atomske bombe i atomske centrale postoji znak jednakosti. Nema veze što bi daleko više ljudi jednostavno pomrlo od gladi da nije GM hrane, mi se više brinemo za zamrzavanje sadašnjeg biodiverziteta jer arogantno mislimo da znamo šta je biološki optimum, a šta nije. I u tom pravcu… Naime, reći da nešto ne treba da se radi jer uzrokuje neku posledicu koja se nama ne sviđa nije dovoljan argument. Jer, svako delanje ima svoju posledicu.

S druge strane, uzmimo jednu antropomorfizaciju iz društvenih nauka, primerice ekonomije. Iako tvrdi libertarijanac, ja lično npr. ne volim sintagmu nevidljive ruke, barem kako se ona upotrebljava u današnjem kolokvijalnom govoru. Adam Smit ju je inače upotrebio samo jednom i to u vrlo jasnom evolucionističkom socijalnom kontekstu, u smislu da društvena okolina od pojedinca zahteva društvenokorisno ponašanje zarad njegovog ličnog opstanka. Međutim, ta nesrećna imenica „ruka“ se sada vrlo pogrešno shvata, kao ekstremitet nekog voljnog uma. Moderni ekvivalent nevidljive ruke – tržište – je u sličnoj situaciji. Kada se nekoj imenici koja u suštini pokušava da pokaže proces, a ne stanje, u kolokvijalnom govoru dodaju glagoli koji pokazuju voljnu radnju (utvrditi, pokazati, želeti, znati), naprosto dolazi do njene antropomorfizacije i odmaka od izvornog značenja.

Jer, kao što su prirodne pojave posledica ogromnog broja varijabli koje nemaju veze sa antropocentričnom logikom voljnog delanja, tako su i društveni agregati poput kulture ili tržišta samo procesualni pokazatelj ogromnog broja individualnih ili grupnih varijabli.

Jednostavno, radi se o toliko složenim pojavama za koje je mnogo bitnije shvatiti to da nam nisu do kraja jasne i dokučive baš iz razloga složenosti i spontanog evolucionog nastanka čije je razumevanje daleko bitnije od ispraznog aktivizma u svrhu proklamovane promene na bolje. O tome se jednostavno radi u nauci, ona isključuje emocije i svođenje na lične primere. Ono što želimo nije i ono što ćemo dobiti, baš iz razloga što o tome nedovoljno znamo. Sad, neki misle da se iza tog neznanja krije predmet naučnog istraživanja, a neki tu vide višu silu koja trese zemlju (pa joj se treba umiliti) ili neke ljude namerno čini siromašnima (pa mi samo treba da dekretom odlučimo da to promenimo) itd.