Ovo je prvi i verovatno poslednji put da pišem o nekom filmu. Naime, najzad sam uspeo da odgledam Kameronovu aždaju nateran na to permanentnim diskusijama na internetu o eksplicitnim i implicitnim političkim porukama koje nam Avatar šalje. Za razliku od profesionalnih filmskih kritičara koji su uglavnom pozitivno ocenili film (barem tako vele srednje ocene na Metacriticu i RT-u), sajtovi i blogovi koji se bave pitanjima društvene, političke i ekonomske problematike ne prestaju da bruje o mogućim čitanjima ovog filma, uglavnom osuđujući njegov plitki politikantski pristup.

Moram da priznam da sam bio prilično iznenađen mišljenjima da Avatar u sebi sadrži neku ozbiljnu političku i društvenu poruku, verovatno iz razloga što ofrljativno referiranje na sistem zdravstvenog osiguranja u Americi ili na štetnost igranja online igara ne smatram ozbiljnom društvenom porukom. Ti preaching momenti se u ovom filmu neprestano gomilaju i stvaraju jedan monument političke korektnosti koji traje dva i po sata i čija se sva poruka sadrži u progresivnom kredu – “sva nepravda ovoga sveta meni je mrska”. To razlikovanje između pokušaja da se politički i društveni konteksti pre svega razumeju i objasne i pokušaja da se ljudi nateraju na angažovanost “za bolji svet” je isto ono razlikovanje koje Snajderov prošlogodišnji pokušaj prepisivanja remek-dela Alana Mura čini pravom političkom enciklopedijom u odnosu na Kameronov film. Ovako, Avatar se može gledati sa olovkom i dva papira u ruci. Na prvom bismo štiklirali stavke na spisku scenarističkih opštih mesta, a na drugom hvatali beleške o nadirućim referencama na sve i svašta. Aha, evo ga onaj lik iz Apokalipse; oho, ovo je kao na slikama Rodžera Dina; he, ovo je rekao Donald Ramsfeld/General Kaster/Ratko Mladić; uh, ovo su svetleće pečurke iz Morovinda; ah, slow motion i vokal a la Liza Džerard dok helikopter pada itd. Ponekad to izgleda simpatično, a ponekad izgleda suptilno otprilike kao kad Leks Stil suptilno svojom kitom opali Brianu Lav po nosu…

Naravno, sve to nas ne sprečava da učitavamo i igramo se mogućih značenja, kao što ću ja sad da radim…

DA LI VANZEMALJAC PRAVI JE MUŠKARAC?

Ono što na prvu loptu vidimo kod stanovnika Pandore je da se potpuno uklapaju u rusoovski arhetip plemenitog divljaka kod kojih su individualni prohtevi i opšta volja identični, gde su pravda, pravo, običaj i tradicija sinonimi, gde su smisao života i smrti dokučeni, gde su potrebe svih usklađene sa potrebama drugih i prirodom… Jednom rečju, pravo utopijsko uređenje kao sa početka rađanja tog žanra podstaknutog otkrićem Novog sveta. Čak i ruda po koju zemaljska korporacija dolazi na Pandoru dobija ime unobtanium, asocirajući na negativno postavljenu topologiju Tomasa Mora u njegovoj Utopiji. Međutim, iako sve to možda izgleda kao savršenstvo prirodnog poretka, utisak je da je to najveštačkiji mogući konstrukt koga čovek može da se seti. Tu Avatar iz SF-a prelazi u fentezi žanr jer potpuno suspenduje realnost ekonomskih i antropoloških zakonitosti na koje verovatno isprva i hoće da povuče analogiju.

No, to je manje važno. Dobri momci u Avataru, starosedeoci Pandore, plavi humanoidi po imenu Na’avi, komuniciraju sa onim detinjim u nama. Jer, Na’avi su ono što bi mi trebalo da budemo: ponosni, slobodni, jednaki, plemeniti ljudi koji žive svoj život bez ikakvih sumnji u to gde se njihovo mesto u ovom svetu zaista nalazi. Kameron nam gotovo eksplicitno natura na nos da je iluzija to što sreću tražimo idući neprestano unapred. Možda bi trebalo da preispitamo premise (da zloupotrebim sad omiljenu kovanicu Ajn Rend, još jednog ljubitelja romantičnih pogleda na svet) na kojima zasnivamo svoja gledišta i sreću potražimo u suprotnom smeru. Kvantitet ne rađa kvalitet, a vraćanje nekim starim vremenima u političkom, ekonomskom, tehnološkom i biološkom smislu se možda pokaže primerenije “pravom” čoveku.

Dolazak zemaljske korporacije na Pandoru je još jedna inkarnacija klasičnog naučnofantastičnog motiva prvog kontakta koji se iz antropološke sfere prebacuje u čistiji, eksperimentalni svet fantastike. Nažalost, eksperimentalni činioci kojima se Kameron bavi su odavno već ispitani, te je utisak posle odgledanog filma da se sva njegova politička poruka iscrpljuje u ideološko-akcionim pogledima svog autora, a gotovo nimalo ne pruža na planu političko-saznajnog. Pod naletima replika koje čujemo u filmu, a koje su jako obojene jednodimenzionalnom dnevnom politikom, ostaje zamagljen fiktivni odnos dveju različitih bioloških vrsta, kultura i vrednosnih matrica i mogućnost njihove suštinske komunikacije. Zašto su Zemljani uopšte došli na Pandoru? Na’aviji to ne mogu da pojme kao što ni mi ne možemo da pojmimo šta elijeni hoće od nas kada nam napadnu planetu ili se usele na naš brod. U Avataru se to manifestuje i bukvalno, jer uvek kada Džejk Sali pred okupljenim plavim humanoidima pokuša da objasni zašto je on ovde, njega fizički diskonektuju od svog avatara i on pada u hibernaciju ostavljajući zbunjene stanovnike Pandore u uverenju da ne postoji logičko objašnjenje za Dolazak osim da Oni žele da unište Nas i naš način života. Logike dva sveta su skupovi koji se ne presecaju, a komunikacija može da se vodi samo preko nišana.

MINIMALNA VS. VELIKA DRŽAVA

Zanimljivije je film posmatrati sa jednog čistijeg politološkog stanovišta, neopterećenog danas tako čestim kultura/rasa/klasa/gender analizama.

Možemo reći da se u Avataru govori o jednom jako bitnom teorijskom problemu – stvaranju države. Naime, kada u jeku borbe sa zemaljskim plaćenicima Džejk Sali pokušava od Ejve (ekvivalent “naše” Gaje) da zatraži pomoć, njegova Na’avi partnerka Nejtiri mu objašnjava kako Ejva ne zauzima stranu već samo održava ravnotežu. Tu imamo neku vrstu lokovski shvaćenog predržavnog stanja koje se približava nozikovskoj ultraminimalnoj državi. Ultraminimalna država je ustvari udruženje ili korporacija koja na određenoj teritoriji ima monopol u policijskim i sudskim funkcijama, ali čije se usluge pružaju samo onima koji to žele i za to daju nadoknadu (cena bezbednosti je život u zajednici). Ostale moguće funkcije ostaju van institucionalnog aparata, utemeljene u običajima i tradiciji, zasnovane na dobrovoljnosti. Pravda je tu shvaćena kao restorativni (“održavanje ravnoteže”), a ne redistributivni princip (“zauzimanje strane”).

Sa druge strane imamo konkurentnu kvazi-državnu agenciju koja nudi širi spektar “usluga” i pravdu shvata na više distributivan način. Iako se radi o zemaljskoj korporaciji (potpuno nebitno da li je privatna ili državna), ona mnogo više liči na savremenu državu od zajednice Na’avija. Prvo, ona ne prihvata položaj jedne od konkurentskih kvazi-državnih agencija na određenoj teritoriji i spremna je upotrebiti sva sredstva kako bi tu činjenicu promenila. Nemoguće je da pojedinac ili grupa dobrovoljno bude van nje, svesno ne koristi njene usluge, i ne bude subjekat određenih prava i dužnosti. Pored očiglednog posedovanja vojne sile kao metoda prisvajanja suvereniteta, mnogo karakterističnije su paternalističke usluge jedne države blagostanja koje se nude domorocima. Šef zemaljske ekspedicije nudi Na’vijima besplatno obrazovanje i infrastrukturu u zamenu za plaćanje određenog poreza u obliku dobrovoljnog ustupanja nalazišta unobtaniuma. U jednom tako čistom obliku, sa dve jasno suprotstavljene grupe, vidi se koliko je koncept besplatnosti logički ništavan. U prljavijim uslovima realne ovozemaljske politike ovaj koncept ipak može da prođe zbog svoje disperziranosti na veliki broj obveznika i korisnika.

“SLOBODA OD…” I “PRAVO NA…”

Konflikt na Pandori je konflikt oko svojine. Iako neko može reći da Na’avi ne poznaju naš koncept svojine koji je strogo konsensualan (da li?), ispostavlja se da to nije bitno jer mi u vrednovanju nepravde koja se njima nanosi ne polazimo od njihovog mogućeg shvatanja te šume u kojoj žive, već od našeg shvatanja da je ta šuma njihova. Mi smatramo da su oni u pravu baš zato što ne relativizujemo princip svojine, inače bi nam bilo svejedno čak i ako dođe do toga da se svi oni deportuju u neki sličan biološki habitat na drugoj planeti u kome bi mogli da nastave svoj način života. Nije ni čudo što se pojedini sledbenici austrijske ekonomske škole (pre svega Mises i Antiwar ekipa) oduševljavaju Avatarom. Svojinsko pravo je kod njih sankrosanktno imajući u vidu da se njegovim relativizovanjem može opravdati svaka tiranija nad pojedincem, a kamoli grupama. Zanimljivo je da u prilog verzije da Na’aviji ipak poznaju “naš” koncept svojine ide i način na koji oni prisvajaju ikrane (leteće životinje na kojima domoroci jašu i koji su vezani za samo jednog “vlasnika”). Primer “pripitomljavanja” ikrana kao da je prepisan iz Lokovih pasaža o prvobitnom prisvajanju (homesteading), gde prirodni resurs uz pomoć čovekovog rada postaje predmet prisvajanja.

Zemaljska korporacija, sa druge strane, smatra da ta svojina nije dobro iskorišćena i da sve strane trpe više štete u situaciji u kojoj Na’avi zadržavaju svojinsko pravo nad tom teritorijom. Po njima, svima bi bilo bolje kada bi oni dobili pravo na eksploataciju rude unobtaniuma. I zemljani i domoroci bi bili na dobitku. To je sada već klasičan sukob u sferi ekonomije između makro i mikroekonomista, odnosno u etičkom smislu između utilitarista i kantovaca. Tako kejnzijanski utilitarizam pokušava da deluje na agregatne veličine ne obraćajući pažnju na to da li time primorava pojedince da rade nešto što inače ne bi radili da nije institucionalnih pritisaka. Sa tog stanovišta sasvim je prihvatljivo podržati preuzimanje unobtaniuma od Na’avija. Kameron daje šefu zemaljske misije na Pandori da kaže kako su na Zemlji spremni da plate velike pare za tu rudu. To samo znači da je tražnja za unobtaniumom velika, da nema odgovarajućih supstituta itd. Tu agregatne veličine ne obuhvataju samo zemaljsku korporaciju i narod Na’avija, već u utilitarnu kalkulaciju ulazi celokupno stanovništvo na Zemlji plus ovi prethodno pobrojani. U takvoj računici, a držeći se utilitarne logike, unobtanium postaje neka vrsta opšteg dobra jer omogućava najveću moguću korist najvećem broju subjekata (ostavićemo sad po strani veliki problem merenja i upoređivanja utilitarne vrednosti jedne humanoidne vrste u odnosu na drugu). Ekvivalentnu situaciju na Zemlji imamo prilikom izgradnje velikih infrastrukturnih objekata, kada se zemljište pleni od vlasnika i daje im se “pravedna nadoknada” bez obzira hteli je oni ili ne. Ako je Kameron hteo da kritikuje liberalni kapitalizam, onda je ovakvim setingom prilično promašio temu i više pucao u nogu ekonomskim ingerencijama same države.

REALISTIČKA TEORIJA

Realizam u društvenim odnosima je teorija koju socijalnu i međunarodnu sferu opisuje terminima iz evolucione biologije. Vrednosno ocenjivanje političkih postupaka je tu bezvredno, osim u smislu u kome su vrednosne orijentacije i same element političkog odlučivanja. Odnosi među pojedincima ili vrstama su odnosi jačeg i slabijeg, onog ko se bolje prilagođava datim uslovima i onog neprilagodljivog itd. Jači i snalažljiviji ne samo da individualno duže uspevaju da opstanu, već i da produže svoju vrstu. Iako Kameron pokušava da Na’avi zajednicu učini egalitarističkim rajem gde su svi jednako sposobni, ispostavlja se da ipak onaj ko ume da jaše najvećeg šišmiš-guštera u filmu postaje lider i ujedno jahač domorodačke princeze (no, o rasizmu u filmu mnogi su već pisali). Prema tome, sve je u proceduri izbora…

Ako se sukob između zemljana i Na’avija posmatra kao međunarodni sukob, onda je vrlo umesno spomenuti realističku teoriju pre svega zbog pretpostavke nepostojanja ikakvih pravila koja se tiču sukoba interesa sa drugim vrstama. Razne humanističke koncepcije su vekovima dokazivale intrinsičnu jednakost svih ljudi. Dodeliti isti status drugoj vrsti realno ne bi bilo uopšte lako. Zato u jednom takvom vakuumu pobeđuje jači. Na’avi su odbranili Pandoru ne zato što su vodili pravedni rat i što su inače miroljubivi, već iz razloga bolje organizovanosti i fizičke premoći. I zato što tako piše u scenariju…

EXPERIENCE MACHINE I GAJA TEORIJA

Za čoveka koji ovim filmom pokušava da kritikuje i gejmerske džankije, Kameron je napravio najduži igrački cinematic na svetu. Kao i kod većine igara, scenario je kliše (to valjda i nije poenta kod igara), ali je zaraznost tolika da bi neki rado promenili svoje ovozemaljske živote za život na Pandori.

U redu, u filmu je sasvim očigledan još jedan klasičan SF motiv – život u simuliranoj, virtuelnoj realnosti. Iako se može pričati o tome koliko je avatar u kome Džejk Sali obitava kompenzacija za njegovu bedu u invalidskim kolicima na ovom svetu i šta u tom kontekstu znači opaska pukovnika Kvariča da je izdao svoju vrstu, postoji zanimljivija stvar.

U nekim starijim SF delima smo naučili da je sve povezano. I pesak i voda i crvi i začin… Kameronova Pandora je u tom svetlu najgrandioznije prikazana Gaja teorija do sada. Radi se o toliko složenom neurološkom sklopu i tolikoj povezanosti svih bića (uz ujedno beskonfliktni socijalni sistem Na’avija) da je opravdano pitati da li plavi humanoidi uopšte poseduju slobodnu volju ili su i sami avatari boginje Ejve, tj. same planete. Završne scene filma više ukazuju na to da se zemaljska korporacija borila protiv inteligentne planete čiji imuni sistem ima antropomorfni oblik. U svojim istraživanjima zemaljska profesorka Augustin otkriva složen neurološki sistem koji čini vegetacija Pandore, sistem na koji se svaki autohtoni stvor može povezati na određenim tačkama. Životinjski oblici se tu doimaju kao imuni sistem, a Na’aviji i kao vitalna čula koja “majku” obaveštavaju o aktuelnim događajima. Trenutak Salijevog ulaska u sistem (kada su ga označile svetleće meduze? ili kada su ga primili Na’aviji? ili kada je postao ratnik?) je poput prijema vakcine koja je omogućila Pandori da istera uljeze. Šta reći, osim da je šteta što Pinbek, Talbi, Dulitl i Bojler nisu na vreme našli ovu planetu…

***

No, sve je ovo preterivanje. Prava politička poruka Avatara se iscrpljuje u antitehnološkom i envajromentalističkom rantu i ništa više od toga.

Ah, da… Takođe, Kameron ovim filmom Džordžu Lukasu šalje poruku sledeće sadržine:

IMAM DUŽI KURAC OD TEBE!