Simp(tom)atično je gde sve ljudi umeju da nađu uzročno-posledične veze i na koji način mogu da objasne neku pojavu, sve zadržavajući onaj jako ozbiljan izraz lica uz tvrdnju da ipak znaju koliko su 1+1, jer oni su, jelte, diplomirali na PMF-u. Naprosto je zanimljivo kako su neki ljudi u stanju da svoj hiperracionalan mentalni sklop koji vapije za regulacijom svega postojećeg u stanju za par sekundi da pretvore u argumentacijski niz pećinskog čoveka. Skorašnji primer – zemljotres u Japanu.

Za razliku od uobičajenih geoloških objašnjenja koja tvrde da se zemljotresi jednostavno dešavaju bez nekog višeg cilja i uzroka, naime iz naproste prozaične činjenice da se tektonske ploče večito pomeraju, dešava nam se da dobijamo objašnjenja koja su drugačija. Jer, jednostavno, ljudi imaju tu falinku da su u svom jeftinom New Age povratku animizmu počeli da antropomorfizuju sve, pa čak i prirodne pojave (o antropomorfizaciji društvene sfere da ne govorimo). To se ponajpre ogleda u objašnjenju da nešto ne može da se desi ETO TAKO, već, ako se već desilo, to mora da je NEKO (!) intencionalno uzrokovao. Čovek ne prihvata da sve stvari u univerzumu ipak ne funkcionišu po bihevioralnom S-R modelu, i to je, rekao bih, ta arogancija koja možda ne karakteriše one koji se ozbiljno bave naukom, ali sigurno karakteriše recipijente u medijima, po blogovima i sl.

Vratimo se na Japan. Za razliku od uobičajnog objašnjenja da se zemljotresi jednostavno dešavaju bez da je neko to u suštini hteo, ljudima je često lakše da progutaju verziju po kojoj mora da postoji intencionalni uzrok nečega. Tako pored klasičnog objašnjenja božjom kaznom ili objašnjenja uz pomoć teorija zavere, imamo jednu fascinantnu eksplikaciju koja tvrdi da se sve to dešava zato što sama naša planeta deluje intencionalno, zato što ima svoju autonomnu volju, te je rešila da nam pošalje poruku, opomene nas i sl. Ne znam da li je ovakva vrsta objašnjenja samo ultraglupa ili je ujedno i glupa i opasna.

Zašto je ovakvo objašnjenje glupo? Ne zbog toga što je možda logički nekoherentno unutar sebe, već zato što partikularnu logiku individualnog ili grupnog delanja čoveka primenjuje na jednu sferu koja sa tim nema nikakve veze. Za razliku od čovekovih dela, prirodne pojave nemaju svrhu. One se mogu objašnjavati uz pomoć fizičkih ili hemijskih zakonitosti, ali se njihova svrhovitost ne može utvrditi pukim učitavanjem ljudske logike. Jer, ako se krene tim putem, onda se zarad koherentnosti sve mora objašnjavati na taj način. Ako su zemljotres i cunami koji usmrćuju nekoliko desetina hiljada ljudi intencionalan odgovor prirode na čovekovo delanje, onda gde ćemo stati? Šta je priroda htela da nam kaže time što je nekog čoveka usmrtio grom? Sa kime je komunicirala svojim vulkanima, zemljotresima i olujama u doba kada homo sapiensi još nisu postojali?

Zašto je ovakvo objašnjenje opasno? Iz jednostavnog razloga jer ovakva objašnjenja podrazumevaju da se u suštini sve može samo ako dovoljno zapnemo, ako se složimo oko nečega i to primenimo u praksi. Npr. ako počnemo da živimo više u skladu sa prirodom, priroda će manje da nas kažnjava itd. Sve to jednostavno prenebregava činjenicu da su i čovek, a i ostale vrste, evolucijom postale ono što jesu ne samo zahvaljujući, već i uprkos svojoj okolini. Čovek je još jedno prirodno biće koje je nastalo evolucijom i za koga se ne može reći da ne živi u skladu sa prirodom kao što se za neku vrstu strižibube ne može reći da ona živi u skladu sa prirodom. Okolina je svakoj vrsti sredstvo, a ne cilj i to je jednostavno biološka datost. Jedini problem je što je čovek dostigao taj nivo samorefleksije gde je u stanju da sa arogancijom tvrdi da je nešto usklađeno sa prirodom, a nešto drugo nije, a samo zato što insinuira smisao i svrhu prirodnih pojava. Sve se tu posmatra kao zadato, samo je potrebno aktivirati se, složiti, dostići konsenzus i problem će biti rešen, jer za takav mentalni sklop nije moguće niti prihvatljivo da jednostavno postoje datosti na koje se ne može uticati bez nekih drastičnih posledica.

S druge strane, hvala bogu te nam sveprisutni mediji stalno stimulišu neuroreceptore u pravcu zaključaka da je smak sveta svakako blizu. Sejanje straha je postao omiljeni sport svakog ko svoju empatiju i naklonost ne pokazuje interpersonalno već na način apstraktan, prema čovečanstvu kao totalitetu ispražnjenom od svakog sadržaja. Nema veze što postoji jasna korelacija između siromaštva/tehnološke nerazvijenosti i većeg broja žrtava u prirodnim nepogodama, mi smatramo da je našu planetu razljutio tehnološki hibris Japanaca i ona im je malo pokazala kako se šiša jazavac. Nema veze što dnevno više ljudi pogine okliznuvši se u kupatilu nego u svim Trima miljama, Černobiljima i Fukušimama zajedno, mi i dalje mislimo da između atomske bombe i atomske centrale postoji znak jednakosti. Nema veze što bi daleko više ljudi jednostavno pomrlo od gladi da nije GM hrane, mi se više brinemo za zamrzavanje sadašnjeg biodiverziteta jer arogantno mislimo da znamo šta je biološki optimum, a šta nije. I u tom pravcu… Naime, reći da nešto ne treba da se radi jer uzrokuje neku posledicu koja se nama ne sviđa nije dovoljan argument. Jer, svako delanje ima svoju posledicu.

S druge strane, uzmimo jednu antropomorfizaciju iz društvenih nauka, primerice ekonomije. Iako tvrdi libertarijanac, ja lično npr. ne volim sintagmu nevidljive ruke, barem kako se ona upotrebljava u današnjem kolokvijalnom govoru. Adam Smit ju je inače upotrebio samo jednom i to u vrlo jasnom evolucionističkom socijalnom kontekstu, u smislu da društvena okolina od pojedinca zahteva društvenokorisno ponašanje zarad njegovog ličnog opstanka. Međutim, ta nesrećna imenica „ruka“ se sada vrlo pogrešno shvata, kao ekstremitet nekog voljnog uma. Moderni ekvivalent nevidljive ruke – tržište – je u sličnoj situaciji. Kada se nekoj imenici koja u suštini pokušava da pokaže proces, a ne stanje, u kolokvijalnom govoru dodaju glagoli koji pokazuju voljnu radnju (utvrditi, pokazati, želeti, znati), naprosto dolazi do njene antropomorfizacije i odmaka od izvornog značenja.

Jer, kao što su prirodne pojave posledica ogromnog broja varijabli koje nemaju veze sa antropocentričnom logikom voljnog delanja, tako su i društveni agregati poput kulture ili tržišta samo procesualni pokazatelj ogromnog broja individualnih ili grupnih varijabli.

Jednostavno, radi se o toliko složenim pojavama za koje je mnogo bitnije shvatiti to da nam nisu do kraja jasne i dokučive baš iz razloga složenosti i spontanog evolucionog nastanka čije je razumevanje daleko bitnije od ispraznog aktivizma u svrhu proklamovane promene na bolje. O tome se jednostavno radi u nauci, ona isključuje emocije i svođenje na lične primere. Ono što želimo nije i ono što ćemo dobiti, baš iz razloga što o tome nedovoljno znamo. Sad, neki misle da se iza tog neznanja krije predmet naučnog istraživanja, a neki tu vide višu silu koja trese zemlju (pa joj se treba umiliti) ili neke ljude namerno čini siromašnima (pa mi samo treba da dekretom odlučimo da to promenimo) itd.