Ne može pošteno da prođe ni mesec dana a da veliki stručnjaci za opštedruštveno zdravlje i ocenjivanje prihvatljivih društvenih vrednosti sa diplomama društvenih fakulteta i budžetski finansiranim radnim mestima ne saopšte zabrinutoj javnosti da nam vrednosni sistem kolabira pod težinom grehova kosmičkih razmera. Opšte mesto o našoj omladini koja pije, drogira se, sluša narodnjake, tuče pedere i ne završava fakultete je zahvalna novinarska tema. Krivci? Sve što vam padne na pamet! Tom logikom se vodila i reporterka Večernjih novosti i njene učene sagovornice u tekstu koji je toliko pun otrcanih floskula koje se među našom wannabe elitom samorazumljivo uzimaju zdravo za gotovo da poštenom čoveku koji se gnuša kvazielitističkog popovanja ne preostaje ništa nego da tekst lepo fiskuje rečenicu po rečenicu. Da počnemo…
Prve štikle obuju već u osnovnoj školi, maturu dočekaju u napadnim haljinama, frizure biraju u „Grand paradi“… I sve bi se to moglo pripisati modnim trendovima da poslednje istraživanje o uzorima i navikama mladih u Srbiji nije upalilo alarm!
Bilans – idoli su na estradi i delimično u sportu!
Uzvičnik ovde verovatno označava iznenađenje, a po ostatku teksta reklo bi se i indignaciju. Devojčice koje hoće da budu odraslije nego što jesu? Pa to zaista nismo sretali do sada. Tek kad smo zakoračili u tranzicioni kapitalizam dobili smo idole iz udarnih televizijskih emisija. U prethodnom periodu su to bili avangardni pisci i nadrealistički slikari?
U poslednjoj studiji Ministarstva omladine i sporta, koja je obuhvatila bezmalo 5.000 ispitanika uzrasta od 15 do 30 godina, stoji da se ova grupacija najčešće identifikuje sa Svetlanom Ražnatović i Novakom Đokovićem, a sudeći po ostalim anketama rađenim na ovu temu, odlično se „kotiraju“ i Seka Aleksić, Jelena Karleuša…
Prvo, Ministarstvo omladine i sporta u normalnoj državi ne bi trebalo uopšte ni da postoji, a kamoli da radi istraživanja i studije. Što se tiče podataka o idolima, o tome više u daljem tekstu.
Tako su mladi u Srbiji u poželjna ponašanja uvrstili upravo ona koja stručnjaci anatemišu.
Do sada je tekst imao koliko toliko deskriptivan ton. Sada počinje vrednovanje. Koja to ponašanja stručnjaci anatemišu? Pevanje turbo-folk muzike i igranje tenisa? Stručnjaci za šta? Za vrednovanje šta su to poželjna ponašanja u jednom društvu? Koju je školu potrebno da završim da bih i ja mogao meritorno da vrednujem šta su to poželjna ponašanja? Ako su ugledni profesori i “stručnjaci” svoje diplome stekli kako bi davali čisto površne vrednosne iskaze tipa “ne sviđa mi se što današnja deca slušaju narodnjake”, onda je Mao Ce bio u pravu kad ih je sve lepo poslao da pleve pasulj.
– Nekada su idoli mladima bili rokeri koji, iako su imali masnu kosu, bili su kritički opredeljeni prema društvenom uređenju – objašnjava Vanja Govorko, psiholog beogradskog centra za socijalni rad.
Gospođa Govorko se verovatno sa setom seća Štulićeve trzalice koja joj je pre 25 godina upala u dekolte za vreme Azrinog koncerta u SKC-u, šta li? Mladima su idoli bili rokeri? Poput Lepe Brene i Zdravka Čolića? Poput onih likova koji su pevali Računajte na nas? Prosto mi nije jasno kako su ljudi uopšte nalazili smisao života tolikih vekova pre nego što je izmišljen rokenrol. Vezivati kritičke mogućnosti pojedinca za pripadanje određenom muzičkom pravcu (a taj rok nije mnogo više od toga) je tragično uprošćavanje stvari koje zaista puno govori o načinu razmišljanja dotične gospođe.
– Oni su želeli da taj svet poboljšaju, imali su otpor prema negativnim pojavama, dakle i određenu humanost jer su želeli boljitak za sve.
Erm… Oni? Kao – rokeri? Pre svega, kategorije poput “bolji svet” i “negativna pojava” su jako relativne i prilično ispražnjene od sadržaja. Zato se slobodno može reći da se svaki čovek na ovoj planeti zalaže za bolji svet i protiv negativnih pojava, barem kako ih on shvata. To što neki ljudi misle da je određena supkulturna grupa vrednija i bolja od druge zato što im se vrednosni nadzori poklapaju je njihovo privatno mišljenje koje nikakva “stručnost” ne može da transcendira na poziciju oficijelnog mišljenja.
Današnji idoli, međutim, nemaju nikakav stav prema društvu, pa čak ni ideju kako bi ono trebalo da izgleda. Njihova je jedina moć u popularnosti.
Neimanje stava prema društvu u doba kada je najlakše imati stav je nešto što današnje idole i svrstava u idole. Ovi sa “stavovima” su samo politikanti koji se ne bave profesionalnom politikom. Činjenica da idoli (i njihovi sledbenici) nemaju ideju kako bi društvo trebalo da izgleda je po meni jako pozitivna. Mnogi veliki umovi nikada nisu mogli da dokuče kako bi društvo trebalo da izgleda, ali oni izgleda nisu imali psihologe i centre za socijalni rad koji bi im objasnili kako je to pogubno po mladež. Neka ti sa idejama to primenjuju na svojoj deci, a ostale neka puste da žive svoj život.
Govorkova podseća na to da su ranijim generacijama bile važnije druge vrednosti kao što su moral i poštenje, a danas se samo broji – novac.
A Jupi i Kokta su nekad bili mnogo slađi? Mislim, shvatam ja poziciju ove gospođe. Kad primaš platu za radno mesto koje nema realno utemeljenje onda je bolje da to opravdaš. A jedan od načina je plasiranje mitova o zlatnom dobu i kvarenju čoveka. Od toga nas mogu spasiti samo stručnjaci. Jer oni su učili škole za procenjivanje morala i poštenja na intergeneracijskom nivou. Nisam baš siguran, ali mi zvuči logički neverovatno da ranije generacije kojima su moral i poštenje izlazili na džepove ne uspeju da to prenesu na svoje potomke. S druge strane, ne vidim šta fali novcu? To uvođenje novca kao neke smrdljive i prljave kategorije je jedan od najlicemernijih poteza i pokazatelj obične zavisti. Ako nekoga u životu zanima novac i ako ga stiče na legitiman način, šta koga briga za to? Ali izgleda da naši elitni društveni konstruktivisti ne mogu da istrpe a da ne pokažu svoju kvazimoralnu superiornost propovedajući drugima vrednosti koje su prihvatljive.
– A ovi idoli upravo to propagiraju. Promovišu bogatstvo svojom odećom, frizurama, ponašanjem.
Ovo su već ozbiljne optužbe. Sećam se kako je Seka Aleksić u nekim novinama izjavila kako je upravo stigla sa depilacije i kako trenutno nema nijednu dlaku na svom telu. To je dokaz da današnji idoli svojim ćelavim vaginama promovišu bogatstvo. Nije mi baš jasan argumentacijski niz dotične gospođe Govorko, niti koje vitamine koristi, ali bih baš voleo da vidim metodologiju određivanja stepena bogatstva na osnovu načina češljanja kose. Zato su iskazi poput ovih citiranih običan kulturrasizam. Mnoge etničke ili religijske grupe promovišu sebe svojom odećom, frizurama i ponašanjem i sa tim nemamo problema. Rokerske supkulture se prepoznaju po odeći, frizurama i ponašanju i to je njihov način života. Ali ako bogati ljudi upražnjavaju odeću, frizure i ponašanje koje su sami odabrali, onda kao imamo problem. Možeš da promovišeš da si Šiptar/Budista/Metalac, ali ako nosiš odelo od par hiljada evra onda ugrožavaš vrednosni sistem društva? Ko ovde govori o jednoumlju? I jesam li već spomenuo licemerje?
Imamo zvezde koje su bile u zatvoru, ali ne zbog bunta već zbog kriminalnih veza, zvezde koje su postale poznate po uživanju narkotika, bahatim ponašanjima, agresivnim izjavama…
Imamo političare koji pljačkaju, imamo univerzitetske profesore koji su korumpirani, imamo sportiste silovatelje, imamo rokere koji su umrli zbog droge, imamo filozofe koji su podržavali Hitlera ili Staljina, imamo naučnike koji su tukli svoje žene, imamo pekare koji vam stave mrtvu mušicu u kiflu sa sirom… Dokazuje li to bilo šta?
Psiholozi, koji se u svom radu svakodnevno susreću sa mladim ljudima, koji imaju poremećaje u ponašanju ili odrastaju u porodicama čiji su odnosi znatno narušeni, delimično za takve probleme krive upravo pogrešne uzore.
Jeste… A ja krivim Muhameda što mi je dete prešlo u Islam…
– Odgovor na pitanje zašto naša deca vole Seke, Cece i slične zvezde može se naći u medijima, a prvenstveno u onima koji ovakve (ne)vrednosti i promovišu – nastavlja Vanja Govorko. – Mediji ne dozvoljavaju da neko izrazi svoje mišljenje, jer ne žele da promene svest ljudi već da održe otupljenost mase kako bi njome lakše manipulisali. A time medijski magnati lakše i bolje zarađuju.
Ma Naomi Klajn ti nije ravna. To je onaj benevolentni rasizam. Za razliku od “magnata” koji masu iskorišćavaju, imamo osobe poput gđe Govorko koji bi masu izveli na pravi put tako što bi ih naučili šta su prave vrednosti. Niko tu ljude ne posmatra kao individue koji imaju svoje izbore (pa makar taj izbor bio i utapanje u masu), već samo kao glinu za oblikovanje u skladu sa svojim vrednosnim nazorima, koji su, naravno, najbolji na svetu. No, Pajtonovci su odavno razbili ovaj argument mnogo bolje od mene:
A koliko su „prave vrednosti“ potisnute i odbačene među mnogim mladim ljudima, Vanja Govorko obrazlaže primerom sa nedavno završenog rijaliti šoua „Farma“.
– Bebi Dol je slala neku poruku, promovisala je toleranciju i zajedništvo, a narod je odlučio da je izbaci i da zadrži prosek.
Promenimo narod!
Tako, na našoj sceni, kao po pravilu, pobeđuju priproste osobe, forsirajući samo sopstveno telo, a neretko i pozajmljeni glas i pozajmljene stavove.
Ako neko ima pozajmljene stavove, onda je to gđa psihološkinja. Mislim, davanje tolikog kulturološkog značaja takvim glupostima i od toga izvoditi neke velike zaključke je glupost svoje vrste.
Ako ne dođe do nekog „kopernikanskog obrta“, ovaj stručnjak strahuje da ćemo još dugo da osećamo posledice loših uzora, jer će upravo ovi mladi ljudi koji odrastaju uz maštarije o glamuru, vaspitati svoju decu na isti način.
Pa ako roditelji ove dece nisu mogli njih da vaspitaju u skladu sa svojim vrednostima (a to su, jelte, poštenje, skromnost i seks posle venčanja), kako da očekujemo da će ovi vaspitati svoju decu svojim vrednostima. I šta je to kog đavola “kopernikanski obrt”? Zvuči uzbudljivo i svakako revolucionarno!
Ipak, ovakva slika nije svojstvena samo Srbiji. Naprotiv.
– To su svetske tendencije. Pa ni Britni Spirs nije ništa ni bolja ni drugačija od naših lokalnih pevačica – zaključuje Vanja Govorko.
Pronicljiva psihološkinja nam je otkrila skrivene muzičke paralele i procese glazbene globalizacije. Nisam ljubitelj popularne muzike, ali pojedine pop pevačice sa MTV-a su subverzivnije i političnije od svih pankera i metalaca zajedno. O reperima i porno glumicama da ne govorim…
Ipak, da se kurs možda može zaokrenuti ka starim i dobrim vrednostima, tvrdi čovek kojeg mnogi smatraju glavnim protagonistom turbo-folk kulture.
Saša Popović, prvi čovek „Grand produkcije“, koja je izrodila bezbroj estradnih „umetnika“, danas pravi ozbiljne rezove. Iz svoje imperije rešio je da izbaci sve ono što promoviše pornografiju i bizarnost. Jedan od motiva mu je upravo, kako i sam kaže, svest koliki uticaj imaju njegove emisije na srpsku omladinu.
– Dovoljno je pogledati rejtinge naših emisija i tada nema sumnje koliko je veliki naš uticaj i kako delujemo na te mlade ljude – kaže Saša Popović. – Nije problem sa onima koji imaju 40, 50, 60 godina, jer oni znaju šta je dobro, ali je situacija sasvim drugačija kada su u pitanju deca i omladina. Oni su na raskrsnici da formiraju svoj muzički ukus, kao i na raskrsnici koje bi vrednosti trebalo da prihvate. Zato nameravamo da vratimo sistem koji je vladao osamdesetih godina, da vratimo pravu narodnu muziku, da podignemo nivo kvaliteta tekstova, pa i kompletnog scenskog nastupa i prezentacije pevača.
OK je ovo, mada ova formulacija oko formiranja muzičkog ukusa ima jednu začkoljicu. Kako je, naime, moguće da eksperimentalna grupa koju bi činilo jedno srednjoškolsko odeljenje iz nekog malog mesta ne pokaže da svi njeni pripadnici imaju identičan muzički ukus? Kako je moguće da iako je uticaj medija na sve pripadnike ovog misaonog eksperimenta identičan, na kraju dobijemo da deca imaju tako različite muzičke ukuse? Odgovor – i deca znaju da biraju, čak iako su, zamislite, deca.
Šta je nova scena donela klincima, rođenim sredinom devedesetih, najbolje se vidi u osnovnim školama. Dečji rođendani i žurke retko će da prođu bez nekog aktuelnog hita Seke Aleksić ili Slavice Ćukteraš, a izjednačavanje sa likom i delom tih umetnika vidi se i po stajlingu devojčica.
Ne, puštaće Mocarta i Betovena, Crass i Conflict, Darkthrone i Immortal, Tori Amos i Rachael Yamagatu? Ja sam čak čuo da Slavica Ćukteraš peva po svadbama koje po definiciji organizuju punoletni ljudi, ali to je valjda dozvoljeno… Jebote, rođendanska žurka sa pesmama iz Muzičkog tobogana? Minja Subota, Želimir i Višnja ili Nataša Bekvalac dok još nije pravila frizuru? Pa i Seka Aleksić je bolja od toga… Objektivno…
– Devojčice bi volele da oblače kratke majice i plitke pantalone, ali kodeks oblačenja u školi im to ne dozvoljava pa se suzdržavaju – objašnjava Milica Janjić, nastavnik u beogradskoj OŠ „Ivan Milutinović“. – U poslednje vreme aktuelne su „Zvezde Granda“. Ti su pevači sve jači uzori našim đacima.
Pa zato i postoje kodovi oblačenja. Kome se ne sviđa može da napusti datu ustanovu ili firmu.
Istraživanje, urađeno 2002. godine, otkrilo je da se trećina mladih u Srbiji ugleda na estradne zvezde, 19 odsto „sluša“ sportiste, ali one koji dobro zarađaju, a 18 odsto bi volelo da nalikuje ličnostima iz kulture i istorije.
Ne vidim šta je ovde alarmantno. Sociološka zakonitost da većina razmišlja većinski ili šta?
Ni sadašnja situacija ne pokazuje da se odmaklo u vrednosnim orijentacijama. Poslednje istraživanje o ponašanju srednjoškolaca, koje je uradio Institut za psihologiju, takođe je pokazalo da su mladi najviše okupirani – novcem. Većinu srednjoškolaca ne interesuje politika, ne prate vesti, trećina učenika uopšte ne čita, kompjutere koriste za igrice i muziku…
I? Donećemo zakon kojim ćemo srednjoškolce terati da se interesuju za politiku, da se pretplate na devedesetdvojkin feed i da se u pola osam nacrtaju ispred televizora? Da čitaju Markuzea i Habermasa, a kompjutere koriste samo za istraživanje kataloga Kongresne biblioteke i Jstora? Neka hvala, odradite vi vaše školske kurikulume i pustite roditelje da se sami brinu o svojoj deci. I dozvolite deci da budu apolitična, nepismena i navučena na Fejsbuk. Jer to jednostavno nisu vaša deca!
ZAKLJUČAK
Kratko samo. Ja da sam na mestu svih onih spomenutih pevaljki, ja bih ovu što je tekst pisala tužio. Te žene pare zarađuju sopstvenim sisama i guzicama, skačući, falširajući ili samo otvarajući usta. Drugi su spremni da im za to plate. A ne kao neki sportisti koji traže da im država (poreski obveznici) reše stambeno pitanje ili mladi perspektivni naučnici koji svoje privatne projekte uslovljavaju novčanim garancijama države (poreskih obveznika). Toliko o moralu i poštenju.
PS
Evo slučajnosti. Tekst na NSPM o „uticajnosti“ novog talasa.
Leave a comment