U bilo kojoj državi, pa makar kako ona bila organizovana, nikada više od četrdeset do pedeset ljudi ne vrši efektivnu vlast.

Nikolo Makijaveli, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija

Da je kojim slučajem Makijaveli danas živ i da mu se to što je živ dešava u Srbiji, čovek bi zasigurno bio bloger. E sad, pitanje koje je iznimno važno za temu o kojoj ću pisati je da li bi ovaj Firentinac bio (1) ona sorta ciničnog blogera-analitičara koji svojim stavovima izaziva gromoglasne tišine ili bi pak izazivao reakcije koje mu daju do znanja da je hejter koji sedi u svojoj anonimnoj stolici i pljuje po ljudima koji, pobogu, utiču, opinionmejkuju, trendsetuju, tvitapuju, influensuju i prave sajtove za Olivera Dulića; (2) blogoidni PR koji bi objašnjavao ljudima šta i kako, uvijajući zdrav razum šezdesotogodišnjeg seljaka u anglicizmima gravidnu nauku ili (3) neki tamo levak koji je zapljunuo par desetina evra za sopstveni domen kako bi sa nama delio spotove grupe Blackmore’s Night. Odgovor na to pitanje prevashodno zavisi od toga kako shvatamo Makijavelijeva dela – kao brutalnu sociološku analizu društva u kome je živeo bez ikakvih normativnih ulepšavanja o tome šta bi trebalo ili ne bi, ili pak kao priručnike za to kako biti legitiman (u PR rečniku – socijalno odgovoran) i pritom ušićariti nešto i za sebe (ne nužno u monetarnom smislu).

E sad, lako je zamisliti da se umesto te Makijavelijeve države ovde radi o srpskoj internet sceni koja otprilike jedva uspeva da sastavi tih 40-50 drmadžija koji su neka vrsta autoriteta za ostale. Uostalom, to lako možemo da zamislimo baš iz razloga što to viđamo svaki dan čitajući najposećenije srpske blogove i njihove komentare i svo to međusobno primatsko češanje leđa, diplomatsko nezameranje i masovno primećivanje i slaganje sa i Reju Čarlsu očiglednim stvarima. Jedini problem koji pravoslavnoj devojčici kvari vikend planove je taj što Makijavelijeva država podrazumeva da ti vladari nekime i upravljaju, na nekoga utiču, i da se ti na koje utiču mere ciframa koje u današnjim državama mogu dostići cifre od po više stotina miliona ljudi. Ako probamo da analiziramo na koga utiču ovdašnji blogeri putem svog medijuma komunikacije, videćemo da nemaju nikog – da jedino mogu da pišu za tu grupu kojoj i sami pripadaju. I ta cirkularna referentnost je ono što razlikuje one koji su zaista uticajni od onih koji se dopisuju i komentarišu sa istomišljenicima na internetu. I pri tome ne mislim na popularne blog platforme poznate po svom sektaštvu (čitaj: B92), već na ljude na sopstvenim domenima.

Onda dakle možemo da zaključimo da Makijavelijeva država nije najbolji primer sa kojim možemo da uporedimo našu vajnu blogersku scenu. Bolji komparativni primer je recimo alternativna rok scena. Na alternativnoj rok sceni imamo muzičare, publiku i kritičare, a na internetu blogere, čitaoce i meta-blogere (iliti stručnjake za društvene medije i mreže ili štatijaznam). Jedini problem je u tome što je ta scena tako mala i toliko samozatvorena i samodovoljna (ne namerno) da ne postoji jasna odeljenost uloga. Ne zna se ko tu utiče, na koga i ko ima autoritet da to utvrdi. A ne zna se upravo zbog pomenutog sindroma alternativne rok scene gde isti ljudi jednog vikenda sviraju, drugog vikenda su publika onima koji su njima prethodno bili publika, a trećeg vikenda svi zajedno jedni drugima pišu recenzije, ne štedeći rečnik koji su nabildovali višegodišnjim studiranjem na nekom fakultetu koji se bavi humanističkim naukama i umetnostima. Takav je slučaj i sa blog scenom. Nađe se neki meme, neka pogodna tema, neka koska, i onda svi zapnu da pišu generičke postove o tome i da budu publika i komentatori jedni drugima, kako bi se svi na kraju okupili na nekom blogerskom skupu da bi jedni drugima govorili kako biti influenser, muver i šejker.

Jedan od najboljih indikatora koji pokazuje tu iluziju o značaju “srpskog interneta” je broj pokušavanih analiza koje se bave njegovim uticajem. Naime, mogli bismo da postavimo jednu plauzabilnu hipotezu da je sama količina priče o uticaju recimo blogera i tviteraša obrnuto srazmerna njihovom stvarnom uticaju. Jednostavno rečeno, moć i uticaj su striktno sociološke kategorije, kategorije prakse vidljive tek iz samog delanja onih uticanih, i možemo reći da su moć i uticaj upravo veći tamo gde su najnevidljiviji, gde se opiru metričkoj analizi i medijskom predstavljanju. Što je više meta-analize o moći i uticaju, tu je realno manje istih. Možemo da povučemo paralelu na neki od klasičnih medija. Televizija je recimo najmoćniji medij današnjice i neosporan generator uticaja na mnogim poljima, ali ona se kao medij ne koristi kako bi razglabala o sopstvenom uticaju. Ona ga jednostavno posreduje kroz sadržaj. Srpski internet, sa druge strane, je samoreferentan. On gotovo i da nema sadržaj, njegov ceo sadržaj se iscrpljuje u meta-analizima onoga što postoji čisto kao potencijal, a ne kao realnost. To je scena na kojoj ljudi jedni druge obučavaju i savetuju kako da budu uticajni, sa akcentom na ono “jedni druge.”

No, da ne bude da se sve svodi na zdravo afektivno trolovanje, bilo bi lepo kad bismo izvadili neki analitički aparat iz gaća i krenuli da njime lupamo po tastaturi. U to ime…

– O elitama, kvazielitama i njihovoj moći

Ovaj deo bi trebalo da bude skraćena verzija mog izlaganja sa East Weekend Festa koji je išao pod naslovom Kvazielitizam na blogovima. Teza tog izlaganja je da se gotovo cela srpska blog zajednica u svetlu sociološke analize može svrstati u ad hoc skovan termin kvazielite.

Počnimo od definicija. Pojam elite je čisto sociološki pojam, pojam koji svoje postojanje duguje postojanju društvene interakcije. Kao i svaki drugi, i ovaj možemo određivati uz pomoć raznih definicija. No, elitu pre svega valja definisati uz pomoć jednog drugog pojma, a to je uticaj. Uticaj je proces društvene interakcije gde se stavovi, osećanja ili akcije nekih ljudi ili grupa formiraju ili menjaju zavisno od stavova, osećanja ili akcija drugih ljudi ili grupa, bez obzira da li se to vrši voljno ili spontano. Elita bi onda bio sloj ljudi koji ima najveći uticaj na najveći broj ljudi u vezi sa najširim krugom pitanja.

Kao što vidimo, definicija elite je ovde čisto empirijska. Naime, da bismo uopšte tom pojmu pristupili analitički, moramo da nađemo opipljive parametre kojima bismo ga definisali. Zato mislim da je normativna definicija elite, gde bi se pojmovi elitizma i meritokratije poklapale, u ovom slučaju neprihvatljiva. Jer jedino možemo da kažemo da neko zaista ima uticaj tako što ćemo taj uticaj konstatovati kroz delanje i stavove onih na koje se utiče. Prostije rečeno, imamo dva nivoa, normativni i empirijski. Na normativnom postavljamo arbitrarne parametre za pripadnika elite (poštenje, stručnost, dobrota), a na empirijskom jednostavno utvrđujemo empirijski uticaj koji neko zaista ima. Iako zvuči kontraintuitivno, elita su oni za koje smo utvrdili da toj grupi pripadaju na empirijskom nivou, oni koji zaista utiču na stavove i ponašanja drugih. Oni koje čisto normativno karakterišemo elitom ipak nisu elita, iako neki smatraju da bi možda trebalo. Jednostavno, elita su oni koji utiču na druge (ma kakvi oni bili), a ne oni za koje mislimo da bi to trebalo da rade.

Tu stižemo do pojma kvazielite. Pošto smo prihvatili empirijsku definiciju elite, njoj je suprotstavljen pojam kvazielite u koji možemo svrstati one koji misle da imaju (ili da treba da imaju) uticaj na mase, ali ga nemaju ili ga nemaju na način da je to utvrdivo. Tu se otprilike krije najznačajnija razlika između pripadnika elite i kvazielite. Jer elite u suštini ubeđuju, pa čak i zavaravaju mase kako bi uticale na njihove stavove i akcije. Kvazielite više ubeđuju i zavaravaju sebe da vrše uticaj i da nešto menjaju, nego što se to može utvrditi. Kao što sam već rekao u uvodu, ono na šta pripadnik blogerske kvazielite uvek može da računa je fidbek iz iste niše, od istomišljenika, potvrđivanje stava. A potvrđivanje stava i poklapanje stavova pripadnika kvazielite sa kasnijim ponašanjem onih koje on targetira nije uzročno-posledična veza već samo puki vremenski sled. Većim delom bi takvi stavovi i ponašanja “kvazimase” postojali i bez delovanja “kvazielite”. U tom slučaju, kvazielitizam je samo predviđanje budućeg ponašanja na osnovu dostupnih parametara, ne i generisanje stavova ili ponašanja koji se inače ne bi pojavili.

Deskriptivne karakteristike tog blogerskog kvazielitizma se mogu navesti kroz nekoliko stavki:

– Cirkularna referentnost – međusobno pozivanje jednih na druge i potvrđivanje međusobnih stavova.

– Zatvorenost grupa – i ovde se ne radi o nekoj namernoj zatvorenosti iznutra (ekskluzivitetu), već više o stavu da to spolja izgleda kao jedna kompaktna masa koju je bolje pustiti da se bavi svojim poslovima, da se igra na svojoj gomili peska gde nikom ne smeta.

– Nepostojanje fidbeka prema spolja – to je u suštini i sama srž kategorije uticaja. Blogeri su jako osetljivi na društvene probleme, rado i naširoko o njima pišu i iznose najrazličitije stavove. Ali ti stavovi ostaju u okviru zajednice, ostaju među onim trocifrenim brojem aktivnih korisnika blogova i Tvitera. Prostije rečeno, društvo i klasični mediji utiču na blogere, ali ne i obratno (osim kao neki kuriozitet).

– Socijalni aktivizam po obodima političkog – ovo i jeste možda glavna sfera gde je potrebno delovanje ljudi sa jednog takvog medija kakav su blogovi. Međutim, kao i ostalo, i to je ograničeno uticajem prema spolja koji blogovi imaju (tj. bolje reći – nemaju). Tu blogeri nisu ništa bolji niti gori u svojim humanitarnim akcijama od recimo članova nekog moto kluba ili udruženja ribolovaca.

– Potvrđivanje već postojećih stavova – blogovi, a i društvene mreže, su se pokazali kao pogodno tlo za komunikaciju, ali prave razmene stavova tu nema. Blogovi i web portali (oni koji se bave društvenom tematikom) se posećuju od strane istomišljenika i služe samo učvršćivanju već postojećih političkih stavova.

– Političari na društvenim mrežama

Ono oko čega se takođe podigla prašina među obitavaocima srpskog interneta je pojava nekolicine političara iz viših ešalona vladajućih partija na Tviteru. Iako se na prvu loptu to može posmatrati kao nekakav pozitivan trend u kome se najzad dolazi do neposredne komunikacije sa donosiocima odluka i početak uticaja na njih (teza koju među poznatim blogerima zastupa npr. Cory Doctorow), čini se da se na drugu loptu dobilo upravo suprotno. Za posmatrača sa strane se čini da je ta nekolicina političkih insajdera više doprinela zatupljivanju kritičkih oštrica koje su autsajderi imali i uvođenje komunikacije u nekakav smrdljak političke korektnosti (teza koju zastupa Evgeny Morozov), gde su glavne političke teme u suštini pomerene sa analize političkih akcija i njihovih rezultata na polje rasprave o tome šta su političke potrebe, želje i vizije samih lidera. Prosto je fascinantno kako ljudi svoje vreme i energiju kreću da troše na najjeftinije moguće fraze i opšta mesta koje ispaljuju novopečeni tviteraši-političari. Ide se čak i korak dalje, pa se kod određenih tzv. elitnih blogera i tviteraša vidi takav stepen snishodljivosti, pa čak i ulizištva prema političarima na društvenim mrežama, da čoveku ne preostaje ništa drugo (ako se zanemari da su ti ljudi vođeni individualnim oportunizmom i poslovnim ugovorima) nego da takve pojedince svrsta u tipične pripadnike kombinacije parohijalne i podaničke političke kulture po klasifikaciji Almonda i Verbe.

Fascinantan je, i čak nekog poštovanja vredan, stepen hrabrosti koji su pokazali ljudi poput Olivera Dulića ili Veselina Jevrosimovića kada su direktno ušetali na Tviter i započeli sa sopstvenim rebrandingom i, s druge strane, fascinantno je kako podrška nekih ljudi koji sebe smatraju opinionmejkerima na internetu može biti kupljena jednostavnim PR radom u svrhu političkog marketinga, poput poklanjanja mobilnih telefona i harmonika onima koji su ugroženi. I tu se mogu postaviti dva pitanja. Prvo je o psihološkim mehanizmima pomoću kojih se taj parohijalno-podanički odnos prema velikim imenima na društvenim mrežama jednostavno reprodukuje samo zato što su ti poznati ljudi počeli da koriste medije koji i mi koristimo. Jednostavno, došlo se do toga da će neki političar koji nije na Tviteru uvek teže proći od nekog koji tamo jeste jer se, u maniru najgoreg sektaštva, ovaj drugi smatra za pripadnika našeg ezoteričnog kruga. I drugo, koliko je taj socijalni aktivizam i humanost koje pokazuju značajni ljudi internet scene, biznismeni i političari, zaista plod prepoznatih potreba, a koliko samo još jedan način izgrađivanja svog online imena i brenda? Jer, humanost može biti i anonimna ukoliko je zaista usmerena na one kojima je potrebna, ukoliko je dobrano javna onda ta humanost nije sama sebi svrha i iza sebe ima neke druge, skrivene agende.

Jednostavno, poenta svog ovog filozofiranja je u pitanju da li su se ti benevolentni ljudi pojavili na društvenim mrežama zato što su otkrili krasan metod da oslušnu i pomognu društvu ili su pak otkrili još jedan pogodan metod da pomognu sebi samima?