Upozorenje: Naredni tekst govori o novinarima i blogerima, move along…

U eseju Zašto su intelektualci protiv kapitalizma? američki filozof Robert Nozik postavlja hipotezu kako u ljudskom društvu postoji jedan osobit sloj ljudi koje on naziva kovačima reči (wordsmiths), a koji su osobito zainteresovani za promišljanje temelja društvenih odnosa, te se pod osećajem subjektivne pozvanosti i merituma predstavljaju i kao objektivno dati entitet koji zaslužuje najviši status u društvu. Jer oni se, ipak, za razliku od običnog naroda koji se bavi svojim svakodnevnim privatnim poslovima, bave fundamentalnijim stvarima poput “poboljšanja društva”, “stvaranja javnog mnjenja” i sličnih manifestacija koje čovek ima kada oseti sav svetski bol u svom stomaku. Međutim, društvo to ne ceni onako kako bi kovači reči to želeli, postoji vidljiva provalija između njihovog subjektivnog mišljenja o svojoj vrednosti i statusu u društvu i onog što se objektivizira kroz društvene mehanizme raspodele statusa i vrednosti. I ta diskrepanca između subjektivnog i objektivnog postaje i izvor i utoka osećaja većine intelektualaca da su oni pozvani da te stvari promene, jer objektivno nikad nije dovoljno. U tom smislu i pojedini intelektualci svoj angažman ne vide kao puko zaposlenje, posao koji obavljaju od devet do pet kako bi maksimizovali svoj preferirani stil života. Ne, biti intelektualac je supermenski posao koji traje 24 sata dnevno 365 dana u godini, i kada drugi spavaju i idu na letovanje…

Nego, da se vratimo Noziku… U jednom lepom pasusu, on to sažima ovako (prevod preuzet iz časopisa Nova srpska politička misao, vol. X, no. 1-4):

Od početka zabeležene misli intelektualci su nam govorili da je njihova delatnost najvrednija. Platon je vrednovao sposobnost racionalnog prosuđivanja iznad hrabrosti i želje i mislio da filozofi treba da vladaju; Aristotel je smatrao da je promišljanje najviša delatnost. Nije iznenađujuće što očuvani tekstovi svedoče o ovoj visokoj oceni intelektualne delatnosti. U krajnjoj liniji, ljudi koji su formulisali ove ocene, koji su ih zapisivali sa propratnim opravdavajućim razlozima, bili su intelektualci. Oni su sami sebe hvalili. Oni koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoću reči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu se brinuli da ostave trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smislili teoriju o tome ko je najbolji.

Pre toga, kada pokušava da ograniči grupu ljudi na koju odnosi ovu svoju hipotezu, Nozik kaže:

Pod intelektualcima ne podrazumevam sve inteligentne ljude ili ljude sa određenim nivoom obrazovanja, već one koji se, po svojoj vokaciji, bave idejama izraženim u rečima, oblikujući tok reči koji drugi primaju. U ove tvorce reči (wordsmiths) spadaju pesnici, romanopici, književni kritičari, novinari magazina i dnevne štampe i mnogi profesori.

Ali kakve to veze ima sa novinarima iz prve rečenice? Pa i nema prevelike, ako posmatramo novinara u empirijskom smislu, kao čoveka kome je to zanimanje. Problem nastaje kad se novinarstvo shvati isuviše ozbiljno za svoje dobro, kao svojevrsna kombinacija kovača reči – profesionalca i čoveka sa pozivom da svetu iznova pokazuje skrivenu istinu. Naime, iako je novinarstvo mnogo prozaičniji posao, takoreći zanat, često se može čuti da se u tom pozivu krije nešto mnogo veće od onoga što vidimo na prvi pogled. I zaista, retka su zanimanja koja se smatraju Pozivom (tako naši univerzitetski profesori rado pišu udžbenike o novinarstvu kao pozivu, ali retko će smeti da ustvrde da su šumarstvo i agronomija išta više od zanimanja), a takođe su retki pozivi koji svoju struku ne ograničavaju samo čisto praktičnim smernicama i dobrim radnim običajima, već su im potrebni visokoparni pisani i nepisani dokumenti koji govore o etičkim normama profesije, potrebni su im svojevrsni ustavi koji će na meta nivou da regulišu ono što čini Poziv. Tu nije dovoljan svojevrstan univerzalni kantovski moral i zemaljski pozitivni zakon koji važi za bankare i vodoinstalatere, Poziv ima i svoj etički i praktični kodeks koji na čisto normativnom smislu propisuje ko pripada profesiji, a ko ne. Ako govorimo konkretno o novinarskoj profesiji, tu se zanimanje i poziv ne poklapaju. Raditi kao novinar je samo spoljni krug profesije, biti novinar je ono što čini Poziv.

Da pređemo, jelte, na stvar. Jedna usiljena debata o ulozi novinara u doba kolere zvane internet je dospela i u naše krajeve. Ljudi su počeli da koriste alternative klasičnim medijima, podjednako (ne) veruju kolumnistima i blogerima, informišu se na Tviteru pre samih urednika novinskih kuća i ostale stvari koje ljudi koji čitaju ovaj tekst već jako dobro poznaju. To naravno nije moglo da prođe bez jedne klasične “vrapci u prašini” makljaže u kojima se jednima spočitava da su brzopleti, neobjektivni i nepismeni, a drugima da su spori, konzervativni i takođe nepismeni. O blogerima i njihovom precenjivanju svoje trenutne uloge u društvu sam pisao ranije, problem je što ni klasični novinari nisu daleko odmakli. Za razliku od blogera koji uglavnom pišu za “porodicu i prijatelje”, klasični mediji jesu onaj ispupčeniji deo Gausove raspodele, većina ljudi i dalje komunicira sa sferom javnog upravo preko klasičnih medija (ne nužno i preko klasičnih kanala komunikacije).

Problem nastaje kada klasični novinari svoj posao ne shvate kao zanimanje, već kao poziv, što podrazumeva određeni ekskluzivitet u posredovanju između javne i privatne sfere. A taj se ekskluzivitet topi velikom brzinom, pogotovo u segmentu informisanja, kada je sve manje potrebno imati posrednika između izvora i primaoca informacije. Trošak proizvodnje i plasmana informacije se gotovo sveo na nulu, a takođe i vreme njenog prenosa. No, kako ja ne bih razglabao o svemu tome, koga interesuje, datu temu je temeljno obradio Bora Živković, jedan od urednika internet izdanja časopisa Scientific American.

Ono što me ovde interesuje je svojevrsna serija tekstova uglednih srpskih novinara koja se tiče negativnog uticaja interneta na klasično novinarstvo. To je zanimljiva priča kojoj možemo pristupiti sa fundamentalnog i fenomenološkog nivoa.

U fundamentalnom smislu, odnos koje novinarstvo ima prema internetu je sličan odnosu koji je Toše Proeski imao prema svom automobilu. Isprva mu donosi neverovatno veliku korist u odnosu na inpute i neprocenjivo olakšava posao. Na kraju ga ubije. Jednostavno rečeno,  novinar kao profesionalac postaje zamenjiv. Kao što rekoh u nekom od prethodnih pasusa, informacija je prejeftina i prelako ju je nabaviti da bi isplatila svog prenosioca. S druge strane, stavljanje u konteskt date informacije, posao koji se smatra neprikosnovenim novinarskim feudom, takođe je nešto u čemu novinari nisu najbolji. Taj posao mnogo bolje obavljaju stručnjaci za datu oblast o kojoj se govori. Naprosto, za stavljanje informacije u kontekst je bolje imati stručnjaka profesionalca u pojedinoj oblasti koji će igrati ulogu novinara amatera nego obratno, imati novinara profesionalca koji pritom nije stručnjak ni za šta konkretno.

Fenomenološki gledano, puno je zamerki koje neki od profesionalnih novinara pripisuju raznoraznim sadržajima na internetu. Problem sa tim zamerkama je što ne mogu da preskoče jednu logičku prepreku koja je popularizovana tzv. Sterdženovim zakonom. Naime, američki pisac naučne fantastike Teodor Sterdžen je, braneći svoj žanr od napada profesionalnih književnih kritičara koji su ceo žanr svrstavali u smeće tako što su kao primere izdvajali najgore predstavnike, došao do jednostavnog zaključka da je najlakše naći loše predstavnike jedne grupe i pomoću njih doći do generalnog stava o čitavoj grupi. Prevedeno na temu o kojoj govorimo, a izrečeno Sterdženovim rečnikom – iskaz da je 90% sadržaja na internetu smeće je prazan iskaz jer je 90% svega smeće. Problem sa ovom vrstom logičke greške koja se ustalila pod nazivom nit-picking je u tome što je koriste obe strane u sporu koji opisujemo, a to uopšte ne pomaže jasnijem sagledavanju problema. Jer upoređivanje najboljeg s naše strane ograde sa onim što je najgore s druge strane i nije baš stvar zbog koje će vaša profesorka logike biti ponosna. Jednostavno, normativno se ima upoređivati sa normativnim, a stvarno sa stvarnim.

Najčešća praktična zamerka proizlazi iz romantične samopercepcije novinara kao subjekata koji ispunjavaju dužnost plasiranja tačne, odnosno istinite informacije (vidi prvi antrfile ovog članka za primer). Ali to je čisto normativni nalog profesiji koji naravno u stvarnom radu novinara uopšte ne mora da bude otsvaren, kao što smo i svedoci da se često ne ostvaruje. Iz toga što nečiji etički kodeks i naučena pravila profesije nalažu da se bude objektivan i veran činjenicama ne sledi da će i rezultati biti takvi. Jedina instanca kojoj npr. i klasični mediji i blogovi mogu da se obrate kao sudiji su njihovi korisnici. Jer imati i zadržati čitaoce uz pomoć konstantnih laži i neobjektivnih analiza nije baš posao koji je nekome pošao od ruke.

Druga zamerka koja se često pripisuje velikoj internetizaciji javnog mnjenja je nerazlikovanje bitnog od banalnog, teza koju je osobito prigrlio sarajevski student Endru Kin u svojoj poznatoj štampanoj kritici interneta pod naslovom Kult amatera, a koga je na ovdašnjoj sceni osobito prigrlio Teofil Pančić, još jedan internetski kritičar. Naime, na internetu sve prolazi, i svi smo svesni toga. Loši fotografi, loši reditelji, loši veb dizajneri, loši blogeri, loši pisci erotske proze, svi su oni na dohvat ruke. Nepostojanje instance koja će da razvrsta tu divljačku anarhiju sputava one najbolje da isplivaju iz te zamućene bare. Međutim, taj argument ne stoji iz dva razloga. Prvi je naime čisto na nivou principa i tiče se slobode govora, a to je samorazumljivo da ga nemam nameru objašnjavati. Drugi razlog je u pogrešnoj pretpostavci da decentralizovane odluke miliona korisnika interneta ne mogu da svrtaju sadržaj po kvalitetu već je za to potrebna neka centralna instanca, recimo u vidu urednika. Ne samo da svakodnevno empirijski utvrđujemo da svojevrsni evoluciono-ekonomski (hajekovski) mehanizam vrlo uspešno funkcioniše u rangiranju i deljenju internet sadržaja, već je cela naša kultura nastala na taj način. Ne zato što su književni ili likovni kritičari odlučivali o tome šta je dobro a šta ne, već tako što su pojedinačne odluke miliona ljudi dovele do svojevrsnog demokratskog konsenzusa o tome.

Dalje, spreman sam da ustvrdim da su klasični mediji, a baš iz razloga centralnog upravljanja, mnogo podložniji banalnostima u svom sadržaju, iz prostog razloga kako bi sav taj prazan prostor predviđen za sadržaj bio popunjen. Tako ekonomista Brajan Kaplan u svom blogpostu (sic!), citirajući pisca Rolfa Dobelija koji u svom TED govoru Protiv vesti daje argumente u prilog tezi da je svakodnevno praćenje vesti samo gubljenje vremena, poentira iskazom da su vesti u suštini iluzija da nam se svaki dan događa nešto bitno. Ova ogromna količina banalnosti u klasičnim medijima se pre svega ogleda u nesavladivoj prevlasti političara i parapolitičara koji dominiraju televizijskim programom i novinskim člancima samo zato što su novinari i urednici na neki način baždareni da smatraju da je sve što bilo koji političar u bilo koje doba dana izgovori bitno da se prenese javnosti, iako je mišljenje većine političara ili analitičara o tim stvarima praktično ništa više relevatno nego mišljenje koje o tim stvarima ima bilo koja prodavačica u kineskoj radnji. Da, ima takvih stvari i na internetu, ali su u skladu sa sadržajem – besplatne.

Treća i poslednja zamerka na koju ćemo se osvrnuti je primedba o stalnom opadanju kvaliteta sadržaja zbog otimanja tržišnog udela u kome sve manje učestvuju klasični mediji poput, recimo, štampe. Na žalost, govoriti o kvalitetu je jedan jako nezahvalan posao imajući u vidu svačije subjektivne preference, ali mi se čini da je zahvaljujući internetu kao kanalu komunikacije moguće pročitati mnogo više kvalitetnog sadržaja po mnogo nižoj ceni nego da tog kanala komunikacije nije ni bilo (ovo, naravno, ne govorim o srpskom internetu). Jednostavno, pogled na novinarstvo kao magiju koja dolazi do opskurnih informacija iz arhiva i knjiga na stranim jezicima je jednostavno nestao. Sada bloguju ekonomisti nobelovci (padaju na pamet Geri Beker i Pol Krugman), bulumenta naučnika koji se bave bilo humanističkim disciplinama, bilo prirodnim naukama sada objavljuje svoje analize na blogovima i deli ih po društvenim mrežama. Nije potrebno da im profesionalni mediji obezbede kanal komunikacije uz pomoć koga će konzumentima kontekstualizovati informacije, kada je uglavnom sve dostupno i bez posrednika.

Zaključak je takav da su online i offline mediji komplementarni i da u ovoj formi ne bi postojali da njihovi sadržaji nisu duboko isprepletani, jer im je suština u osnovi ista. Bar dok stvarnost ne počne da liči na neki panel Elisovog Transmetropolitana.

PS (dodato 01.01.2012.)

Sad sam se setio da sam pre nešto više od dve godine imao jedan više teorijski tekst koji se bavio odnosom novinarstva prema konceptima neutralnosti/objektivnosti i slobode govora.