Zašto ovakav naslov? Well, ko redovno čita ove moje splačine verovatno se seća mog izbora od pet teško svarljivih RTS-ovih emisija. Taj tekst sam pisao negde u novembru 2009. pa ga, zbog njegove zajebantske sadržine, čuvao u draftu nekih devet meseci i tek onda objavio. Ne znam zbog čega su ga ljudi toliko delili po netu, najznačajniji srpski metabloger ga je na svom Tviteru unapredio u „kritiku emisije OKO“, a sama ekipa te emisije se javila u komentarima gde mi je svojim samouverenim paternalizmom i patronizirajućim tonom pokazala s koje strane smrdi tvor. Nisam odgovarao jer sve manje imam živaca da se upetljavam u kučine sa samoproklamovanim elitnim odredima angažovanih intelektualaca koji sa ničim izazvanim stavom moralne superiornosti dele packe okolo i objašnjavaju malim ljudima kako da žive i kako će im zbog toga biti bolje, jer eto, oni su učili škole za to.

Jedino što sam obećao je da ću pisati o rakiji. Jer, već godinama bivam zajebavan da se moj tvrdi evroskepticizam zasniva na seljačkom inaćenju i kontrašenju radi kontrašenja, za šta je najbolji primer tzv. evropska praksa u regulaciji proizvodnje alkoholnih pića. Kad ti neko pomene da si zatucani desničarski duduk za prave vrednosti jer smatraš da nije baš najnormalnije niti logički najzasnovanije da ti neko objašnjava kako da spravljaš rakiju ili kobasice, ostaje ti da slegneš ramenima i polako posmatraš kako im dolazi iz dupeta u glavu. A tom izvlačenju glave iz anusa želimo da doprinesemo i ovde.

Da krenemo iz početka. U Srbiji je krajem 2009. donet Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima kojim se definiše šta je to rakija, zatim objašnjava kako se ona ima proizvoditi i, na kraju, reguliše i njena prodaja. I sve je to lepo, kažete vi, ne može svaka budala da smućka kerozin i špiritus, upakuje to u unučiće i prodaje samozvanim boemima. I sve je to lepo, kažem ja, ali budale će i dalje da mućkaju svašta bez obzira na Zakon, jedini efekat će biti taj da i inače od Države strašljivi obični građani (koji su u ovom ironičnom slučaju – seljaci) budu isterani sa tržišta zahvaljujući odredbama kojima se nasilno nameće ekonomija obima, licenciranje i brendiranje alkoholnih proizvoda. I sve je to lepo, kažete vi, i izvadite ultimativni argument iz hlača, k’o guju ohlađenu zozovaču.

– Logika i zozovača, te način na koji su se one mimoišle, mahnuvši jedna drugoj

Za one neupućene, zozovača je bila niški rakijski brend (ime dobila po vlasniku firme koja ju je pravila – Miroslavu Živadinoviću Zozi) koja se tamo 1997/98. godine pokazala fatalnom za 43 osobe zbog toga što je, jelte, bila krštena metil-alkoholom. Zozovača je ultimativni argument u svakoj raspravi koja se kreće oko pitanja regulisanja tržišta alkoholnih proizvoda. Jer, logika je takva, ako bi tržište ostavili neregulisanim, tu bi nagrnuli silni trovači i pobili pola radno sposobnog stanovništva, te sledi da ih mi moramo zaštiti. Zato svako ko drži do sebe mora da podrži ovakva zakonska rešenja, je li? Kad mi to lepo izregulišemo neće više biti takvih slučajeva trovanja, smatraju oni, jer nekim čudom, i najobdareniji za sociološku ili politikološku analizu među njima naprasno veruju da pozitivno pravo kreira stvarnost, a ne obrnuto.

Da prvo na brzinu rekapituliramo najvažnije odredbe ovog zakona. Nikom tu ništa nije zabranjeno da proizvodi, nego je samo zabranjeno da se to što je proizvedeno prodaje, ako nije eksplicitno proizvedeno na onaj način na koji upućuje zakon. Elem, ovaj akt je jedan lep primer modernog državnog zakonodavstva, koje više liči na pravljenje spiskova namirnica za poslastičarnicu nego na Zakon u pravom smislu reči. Jer, tu u par desetina članova imamo ekstenzivnu definiciju šta je to rakija, pa onda spiskove biljnih vrsta od kojih se ona pravi, zatim propisane oblike i veličine posuda u kojima se čuva, zatim način vođenja evidencije o ulazu i izlazu, broj prostorija u kojima se mora proizvoditi, način na koji će izgledati etikete, specifikacije vozila kojima će se piće transportovati, specifikovane završene ispite koje osoba koja je zadužena za tehnologiju proizvodnje mora da je položila, sveprisutno upisivanje u nekakav centralni registar itd. Ono što se zakonom ne reguliše, regulisaće se podzakonskim aktima, jer opštepoznato je da su uredbe i odluke teren na kome činovnici svakodnevno pokazuju svoju nekorumpiranost, samo kad im daš moć da arbitrarno odlučuju. Kao i svaki normalan i napredan zakon i ovaj dakle in extenso ograničava slobodne ekonomske transakcije odraslih ljudi (paradoks demokratije – daješ im da glasaju, a ne daješ im da razmenjuju dobra), ali zato daje ekstremna arbitrarna ovlašćenja činovničkom aparatu. Pošteno, sve je to zbog zozovače, zar ne? Sudeći po odgovorima koje dobijamo na par elementarnih logičkih pitanja, sve se ovo radi upravo iz benevolentnog paternalizma.

Pitanje: Jer to što neko pravi rakiju, a nema mogućnosti da isprati sve „standarde“ koje propisuje zakon, da li to znači da je njegova rakija otrovna?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: To što neko formalno ispunjava sve standarde za proizvodnju neotrovne rakije, da li iz toga sledi da će on neotrovnu rakiju i praviti (Skaid, alo)?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li to što je tehnolog fakultetski obrazovana osoba znači da će ona proizvoditi neotrovnu rakiju? Da li formalno obrazovanje znači moralnost i legalnost u postupcima?

Odgovor: Zozovača!

Pitanje: Da li znaš da sam ti video majku noćas? Golu…

Odgovor: Zozovača!

Kao što vidimo, njihovi argumenti su sa logičke strane neoborivi.

I to je jedan lep problem koji imamo sa ovakvim načinom mišljenja.

U zemlji u kojoj ljudi umiru od nekvalitetne rakije domaće proizvodnje (samo od „zozovače“ preminulo je 43. ljudi) stroga kontrola prodaje alkoholnih pića je neupitna. Svaki drugačiji stav je neozbiljan.

odgovorili su meni ovi što su se predstavili kao ekipa emisije Oko. Ne, gospodo što verujemo vašim očima, a i ostali što slično mislite, ovde se ne radi o kontroli prodaje alkoholnih pića. Ovde se radi o ZABRANI prodaje alkoholnih pića. Dalje, ta zabrana prodaje alkoholnih pića nije zabrana koja stupa na snagu utvrđivanjem činjenice toksičnosti proizvoda, već je to zabrana a priori. Zabranjuje se nešto ne zato što je otrovno i potencijalno letalno za korisnike, već zato što nije upisano u registar, što ga ne proizvodi osoba sa fakultetskom diplomom i što nije klasifikovano u posudama koje propisuje ministarstvo. Čak i ako je proizvod sam po sebi kvalitetan, tržišna transakcija njime se zabranjuje jer nije ispoštovan sam mehanizam proizvodnje koji je arbitrarno utvrđen odozgo. Tu se ne radi ni o kakvoj kontroli kvaliteta proizvoda, tu se radi jednostavno o zabrani prodaje nekog proizvoda bez obzira na njegov kvalitet. Da bi to zaključili, potrebna je samo trunka elementarne nedijalektičke logike i savladan bazični kurs iz hermeneutike koji se zove ČITANJE TEKSTA. Koliko takva zakonska rešenja imaju smisla pokazuje npr. i to što smo skoro imali slučaj subotičke firme Skaid koja je takođe rakijom potrovala ljude, a koja je bila uredno registrovana za proizvodnju alkoholnih pića, ispunjavala fizičke standarde, imala zaposlene sa adekvatnom stručnom spremom itd. (kao i proizvođač zozovače, uostalom) Jednostavno, ovakvim zakonskim normama se ne pospešuje kontrola već samo zabranjuje tržišno učešće malima, a na račun velikih. Jer, iz toga što neko ima infrastrukturu za ekonomiju obima ne sledi da je njegov proizvod kvalitetan. I obrnuto, neko ko nema finansijska i tehnička sredstva za sve „formalne standarde“ ne znači da proizvodi loš proizvod. I tu silogistiku valja dobro apsolvirati pre upuštanja u patronizirajuće izlive moralne superiornosti koja je utemeljena ni na čemu, osim možda na batastojkovićevskom stavu „dopustite meni, ja sam brži i spretniji.“

Pa dobro, kako onda sprečiti da se dešavaju takvi slučajevi masovnog trovanja rakijom? Počećemo jednom kosmičkom istinom. Svet nije baš lepo mesto u kome bosi trčimo po rascvetaloj livadi dižući oko sebe oblake šarenih leptira, niti je mesto na kome jedni drugima pružamo oralni seks na svaki (ne)suptilni namig. Svet je mesto u kome su se dešavale, dešavaju se i dešavaće se stvari koje se kose sa našim moralnim i estetskim uverenjima i shvatanjima. Svet je mesto u kome nema egzaktnih propisa o tome kako se cepaju drva sekirom, pa niko ne zaključuje iz toga da je nedostatak tih propisa uzrok tome što neki ljudi jedni druge ubijaju upravo sekirama. Svet je mesto u kome ima loše rakije bez obzira koliko vi pokušavali da standardizujete njenu proizvodnju (i obrnuto). Svet je ono što jeste, a ne ono što biste vi hteli da bude. Svet je realnost, a ne norma. (Sad kad bih hteo da zakačim kolege blogere, rekao bih da je svet jednostavno 365dana, a ne 365lepihdana niti 365ružnihdana)

Ono što mi imamo u rukama su jednostavno instrumenti koji su stari hiljadama godina. To su jednostavno moralne norme koje samo pokušavamo da primenjujemo onim najosnovnijim pravnim aktima. Ako je kažnjivo ubiti čoveka, svejedno je da li se to radi vatrenim oružjem ili rakijom. Ako se vrši kontrola proizvoda, onda je to kontrola proizvoda, a ne specifikovanje procesa proizvodnje. Jer, ako se neko ne plaši Zakonika o krivičnom postupku, sigurno ga neće uplašiti Zakon o rakijama. Jer time što zakon shvatamo kao regulaciju, vaspitavanje i obrazovanje građana, urušavamo njegovu osnovnu svrhu, a to je zabrana postupaka koji krše negativnu slobodu drugih ljudi. I u tome je smehotres jednog takvog zakona poput ovog, u tome što one male, plašljive i poštene otera u još veću ilegalu i siromaštvo, a s druge strane uopšte ne sprečava da se na tržištu pojavljuju proizvodi koji ubijaju. I uvek će se takvi proizvodi pojavljivati, jer totalna kontrola i totalna moralnost nisu mogući, jedino je moguće da se, ukoliko se takvi slučajevi dese, počinioci kazne. I to je cela svrha zakonskih sankcija, ponoviću po stoti put, u odmazdi prema pojedinačnom aktu, a ne u vaspitavanju i popravljanju društva kao agregata.

– Regulacija kao statusni simbol

No, ono što je zanimljivije je utvrđivanje razloga zbog kojih pripadnici intelektualne elite podržavaju regulatorno ograničavanje slobode odraslih, mentalno sposobnih ljudi sa registrovanim pravom glasa da među sobom stupaju u različite moguće aranžmane i eventualno razmenjuju svoje proizvode. Zbog čega ovakva regulacija među tim ljudima uvek nailazi na pozitivan odjek, čak i ako se empirijski može utvrditi da takva regulacija ne samo da ne sprečava negativne eksternalije koje se pojavljuju u društvu, već proizvodi još veće negativnosti i distorzije protiv kojih se na prvom mestu i imala nameru boriti? I to se upravo najčešće dešava na polju pomaganja najsiromašnijima i najobespravljenijima, kada se upravo regulativa koja je isprva zamišljena kao pomoć onima sa nižim statusom ispostavi kao mnogo gora po njih nego da je uopšte i nije bilo.

Tu imamo jednu lepu hipotezu Robina Hansona, profesora sa George Mason univerziteta, koji smatra da se komunikacija u javnoj sferi ne zasniva na politikama (policies) već na međusobnom komuniciranju socijalnim statusima. Regulativa se kroz tu prizmu ne vidi kao politika koja se meri po posledicama već kao normativno nametanje određenih statusnih inklinacija i simbola kao poželjnih, te sprečavanje i smanjivanje onih koji su jednostavno nepoželjni. Prostije rečeno, mi kroz regulativu javne sfere više želimo da pokažemo na tom meta nivou da nam je do nečega stalo (jer je ta briga za javnost i javno dobro deo statusnog paketa), nego što rezultati tih naših postupaka zaista pokazuju. Hanson tako kao primere navodi sledeće:

Takođe možete tvrditi da pravila mogu varirati samo zahvaljujući okolnostima, a siromašni ljudi jednostavno pate jer su na pogrešnoj strani raspodele okolnosti – ništa lično. Ipak, mnoga pravila izgleda da izmiču svojoj svrsi, ciljajući na siromašne. Razmotrite slučajeve minimalnih nadnica, minimalnih građevinskih parcela za kuće, pravila o maksimalnom broju ukućana po kvadraturi i zakone o dečijem radu. Bogati ljudi imaju malo šanse da slučajno prekrše ovakva pravila – čini se da je namera da se zaustave siromašni ljudi da rade ono što bogatim ljudima ne bi palo na pamet da urade.

Politike koje subvencionišu i ohrabruju školovanje i vlasništvo nad nekretninama takođe ohrabruju i visokostatusne aktivnosti. Zonske regulacije i komplikovana poslovna pravila obeshrabruju siromašne ljude da vode svoje male poslovne delatnosti, posebno u njihovim sopstvenim kućama, terajući ih da, umesto toga, budu zaposleni kod bogatih ljudi. Pravila koja se tiču „previše“ buke i protiv „neuglednih“ travnjaka, automobila ili odeće, takođe teže da nametnu visokostatusne estetske standarde na sve ostale.

Droge, poput kreka, koje preferiraju siromašni, sa sobom nose i mnogo veće kazne od droga poput kokaina, koje više konzumiraju bogati. Mnogo se više brige pokazuje za siromašne nego za bogate alkoholičare, a takođe i za jeftinije mešavine alkohola i kofeina. Takođe je mnogo više brige za tinejdžerske trudnoće u odnosu na trudnoće posle 35. godine života, karakteristične za bogate, iako ove potonje imaju mnogo veće medicinske rizike.

Ovde nas, da naglasimo, ne zanima da li je nečiji ekonomski ili politički interes bio da se slobodna razmena ograničava, niti nas zanima konkretno rakija, jer može da se radi o bilo kom drugom dobru ili usluzi. Ovde nas pre svega zanima kako intelektualna elita sama sebi objašnjava opravdanost ovakvih zakonskih rešenja. Tu se uključuje pitanje društvenog statusa. Taj deo elite uopšte ne dotiče konkretan problem, oni se sa datim proizvodom uopšte ne susreću, ali su kao „javne ličnosti“ izuzetno zabrinuti za ljude sa nižim statusom koji svojim riskantnim ponašanjima ugrožavaju sami sebe. Zato oni smatraju da se jednostavnim nametanjem „visokostatusnog“ ponašanja može popraviti problem.

Međutim, najčešće se dešava da se problemi ne rešavaju i da se čak stvaraju novi (paradoks regulacije gde regulativa traži novu regulativu ad infinitum). Desilo se da registrovana firma i dalje proizvodi rakiju sa metanolom, a desilo se i to da mali proizvođači izlaze iz procesa proizvodnje ili su jednostavno primorani da se zadužuju samo kako bi ispunili norme ekonomije obima koja je utvrđena zakonom. Od jednog problema koji je bio u ingerenciji ZKP-a, došlo se do dva.

Tako je i sa mnogim drugim sferama paternalističke regulacije. Bez obzira na nikakve pozitivne efekte, ona se često percipira dobrom. I tu je valjda cela filozofija, mi smo u stanju da podržavamo i politike sa lošim rezultatima baš zbog te „iluzije adekvatnosti“. Jer najčešće se neželjeni efekti ne percipiraju kao proizvod dobre regulative, odnosno na nivou na kome sami sebi objašnjavamo stvari, mi stvarnost gledamo čisto kroz apstraktni veo. Tu dolazi do određenog spajanja našeg ličnog stava o mogućim društvenim aranžmanima sa predlozima postojećih politika. Ona rešenja „regulisanja“ javne sfere koja nam se lično učine statusno bližima su i ona rešenja koja ćemo da branimo bez obzira da li sami rezultati odgovaraju prvobitnom planu. Jer naša podrška politikama se zasniva na komuniciranju našeg statusa kroz pokazivanje onoga kako mislimo da stanje treba da bude, a ne na analizi stanja koje realne politike realno proizvode. I u tome leži jedna od mogućih kvaka nekorisne, a opet neoborive regulative.

PS

Rakiju ne pravim, niti je pijem.