U crtanim filmovima smo često imali prilike da vidimo scenu u kojoj naš junak pokušava da spasi brod koji tone tako što bi ručno pokušavao da začepi rupe kroz koje je voda prolazila. I uvek je problem bio u tome što je on imao samo N ekstremiteta kojima je mogao da radi, a rupa je uvek bilo N+1.

Sličnu situaciju imamo u društvenim odnosima kada planiramo naše aktivnosti u odnosu na druge ljude. Problem sa drugim ljudima je što oni sami imaju svoje planove, motive i namere koji mogu da budu nekompatibilni sa našim ili, što je još značajnije, koji su nama potpuno nepoznati. U tom kontekstu jako složenih odnosa, ne samo pojedinaca međusobno, već i pojedinaca sa nekim prirodnim datostima i grupnim entitetima, izgleda nemoguće ostvariti svoje namere bez posledica koje ne samo da su bile nenameravane, već za koje uopšte nismo bili svesni da su moguće.

Problem postaje još veći kada se popnemo na nivo opšteg društvenog organizovanja. Što plan obuhvata veći front delovanja, to je nivo nenameravanih posledica nepregledniji. To ne znači da plan neće rešiti konkretan problem koji je ciljan. Problem može biti itekako rešen, ali je moguće da posledice toga budu novi problemi koji su još veći od prethodnog i koji će zahtevati još rešavanja koje će proizvoditi nove nenameravane posledice itd.

Iako se neke posledice mogu smatrati benignim ili pozitivnim nusproduktima akcije (to najčešće zavisi od samog ideološkog stanovišta onoga ko akciju preduzima), u društvenim naukama se najčešće govori o neželjenim posledicama. Primera je puno. Plafoniranje cena u ekonomiji dovodi do nestašica ili loših usluga, zabrana legalnog prometa određenih dobara stvara velike premije na rizik i korupciju, sve jače eksplicitno regulisanje korupcije je pomera ka sve višim nivoima (“ko kontroliše kontrolore” paradoks) itd.

Kako je sve to proizvod složenosti društvenih odnosa, tako je i broj varijabli kojima se objašnjava pojavljivanje neželjenih posledica ogroman. Od pukog sukoba različitih interesa sa jedne strane, do teorija zavere, efekta leptira i Marfijevih zakona sa druge. Pri ispitivanju neželjenih posledica institucionalno sprovedenih odluka valjalo bi se zadržati na dva faktora.

Prvi je faktor znanja, odnosno, u ovom slučaju – neznanja. Tu se ne radi o neznanju u konvencionalnom smislu da nešto ne znamo, ali možemo da naučimo, već u smislu da znanje o nečemu jednostavno još uvek ne postoji. Iako je teorijski moguće da se sva pojedinačna znanja ovoga sveta uskladište u neki superkompjuter koji bi kasnije izrađivao modele mogućih uzročno-posledičnih veza, obim sfere nepoznatog uvek ostaje veći od sfere poznatog. Tako je moguće učiti na greškama, ali je nemoguće izbeći potpuno nove, do tad nepoznate greške. Sa ovim znanjem ljudi ne bi u Australiju doveli zečeve, ali kada bi to znanje nekako bilo izbrisano verovatno je da bi se greška ponovila. U tom smislu je ovo pitanje jako važno za institucionalno dizajniranje u sferi politike. Radikalni konstruktivizam prenebregava jednostavnu činjenicu da društvene institucije i veze najčešće nastaju spontano i da njihovo dobronamerno popravljanje može izazvati neželjene posledice. Isprobavanje novih društvenih aranžmana se sa makronivoa može posmatrati kao prihvatljivo u smislu koncepta pokušaja i pogreške. Ukoliko se pokušaj pokaže neuspešnim, vratićemo se starom sistemu. Problem je opravdati jedan takav radikalni preokret na mikronivou. Konstruktivistički pokušaj košta pojedince njihovog vremena ili čak života. Pokušaj može trajati i više generacija i postavlja se pitanje da li bi i pozitivan konačni ishod opravdao pojedinačne prisilne žrtve.

Drugi faktor koji najčešće proizvodi neželjene posledice proizilazi iz logike političkog delovanja i zasniva se na političkim interesima. Kako je horizont dešavanja u političkom delanju ograničen sa dva faktora, a to su borba za dobijanje ili očuvanje demokratskog mandata i pokušaj ispunjavanja zahteva koji dolaze iz sektora civilnog društva, tako su politički interesi sve manje omeđeni sferom ideologije (liberalizam, socijalizam, konzervativizam itd.), a sve više kratkoročnim planovima političke elite usklađenim sa hirovitim i međusobno suprotstavljenim željama koje dolaze iz sfere društva. Jednostavnije rečeno, u politici je oportunije raditi nešto nego ne raditi ništa. Uputnije je uvek nešto reformisati, regulisati, popravljati jer se time jednim udarcem ubijaju dve muve. Legitimiše se svoja pozicija kao nekog ko radi za dobrobit društva, i drugo, stvara se utisak da je formalna državna struktura svemoguća i da samo treba sačekati da državni aparat procesuira zahtev (preduzetnika, sindikata, udruženja građana, religijske zajednice…) kako bi rešio postojeći problem. Ili kako bi Ronald Regan u svojo slavnoj doskočici rekao: “Ako vidiš da nešto mrda – oporezuj, ako još mrda – reguliši, ako prestane da mrda – subvencioniši.” Takva logika je samoreprodukujuća baš iz razloga otvaranja sve novijih i sve specifičnijih problema i zahteva koji zahtevaju novu turu političke ekspertize i pravnog kanonizovanja.

Na kraju, evo i vesti zbog koje sam i hteo sve ovo da napišem. Grin Bej, Viskonsin. Zainteresovana strana: ekološki prosvećena javnost. Problem: semafori troše previše energije. Rešenje: postavljanje LED semafora. Nenameravana posledica: semafori ne proizvode toplotu kako bi istopili sneg koji je pao na njih, te je njihova vidljivost manja.