Menu

Šmrt vs. Čukarić

Kako sam pre neki dan kupio jednu lepu, udobnu, sjajno izbalansiranu, sofisticiranu slovenačku sekiru, ne bi bilo loše zapisati neka zapažanja o stvarima koje su sa sekirama u vrlo bliskoj vezi. O smrtnoj kazni na primer… Bloger (i pravnik) Milko Grmuša je pre nekih desetak dana u svom napisu obrazlagao zašto je on protiv smrtne […]

Kako sam pre neki dan kupio jednu lepu, udobnu, sjajno izbalansiranu, sofisticiranu slovenačku sekiru, ne bi bilo loše zapisati neka zapažanja o stvarima koje su sa sekirama u vrlo bliskoj vezi. O smrtnoj kazni na primer… Bloger (i pravnik) Milko Grmuša je pre nekih desetak dana u svom napisu obrazlagao zašto je on protiv smrtne kazne, a komentatori teksta su istoj tezi dodali još nekolicinu argumenata. Kako druge blogove komentarišem samo onda ako umem da se izrazim kraće od samog teksta na koji ostavljam komentar (čitaj: vrlo retko), pala je odluka da svoje neslaganje izrazim posebnim tekstom.

Prvo, dakle, ja sam ZA smrtnu kaznu, odnosno, finije rečeno, nisam zastupnik struje da je smrtnu kaznu potrebno abolirati kao mogući vid sankcije u okviru kaznenog/krivičnog prava. Drugo, to ne znači da se slažem sa svakom pojedinačno dosuđenom smrtnom kaznom koja se može izreći u skladu sa određenim pozitivnim pravom. Dakle, smrtna kazna je prihvatljiva u načelu, a u daljem tekstu ću pokušati da pokažem kada, kako i zašto.

Ali pre toga da postavim jednu hipotezu direktno iz glave, nezasnovanu na bilo kakvim empirijskim pokazateljima. Smatram, naime, da je stepen protivljenja smrtnoj kazni među ljudima proporcionalan stepenu njihovog obrazovanja. To je jedno od polja društvene interakcije koje je čoveku iz mase, koji za sve ima prosto rešenje, prilično zamagljeno. Za razliku od njega, čovek iz elite je u svoje obrazovanje inkorporirao viševekovno teorijsko nasleđe prosvetiteljske i humanističke filozofije koja se vazda temeljila na pokušajima da se utvrde i uspostave određeni principi koji bi važili uvek i svuda, jer su jednostavno samorazumljivi, prirodni, božanski, večni, za-sve-važeći… Tako smo došli do nekoliko takvih večnih istina među kojima se na prvo mesto postavlja ona o neotuđivom čovekovom pravu na život. I dok čoveka iz mase mnogo i ne interesuju stvari koje ga se lično ne dotiču, čovek iz elite shvata da se tu radi o principima na kojima se zasniva poredak i da će sve, ukoliko dođe do prskanja i rašivanja tih principa, otići u božiju mater. Ako je pravo na život u načelu neprikosnoveno, ono ima da bude takvo i u svakom pojedinačnom slučaju. Dalje, tu je i mnogo empirijskih podataka koji sa utilitarne, ekonomske ili sociološke strane, pokazuju da smrtna kazna ne bi trebalo da ima opravdanje jer njeni efekti nisu ništa bolji od upražnjavanja drugih kazni. Jednostavno rečeno, čovek iz mase je kratkovidi sebičnjak za koga je kaznena pravda u odmazdi, dok pripadnik elite pred sobom ima širu sliku na kojoj se stvara bolje društvo sastavljeno od boljih ljudi. Smrtna kazna je zato sa moralne strane neprihvatljiva ili je sa utilitarne strane nekorisna ili oba.

Ali opet, neki ipak jesu za mogućnost dosuđivanja smrtne kazne i svoje argumente zasnivaju na istim temeljima kao i oni koji su protiv nje. Zato ova priča i jeste zanimljiva. U daljem tekstu ću navesti neke najčešće argumente protiv smrtne kazne i njihova moguća pobijanja, a onda ću nešto napisati i o argumentima u korist ovog načina kažnjavanja.

1. Šta ako je usmrćeni nevin?

Verovatno najčešći argument protiv izricanja smrtne presude se sastoji u tvrdnji da je moguće da ex post facto bude utvrđeno da je osoba nad kojom je presuda izvršena bila nevina. Uposlio ga je i Džon Stjuart Mil u svom Govoru u korist smrtne kazne. Međutim, taj argument uopšte ne pogađa kaznu kao takvu jer se tu mešaju dva pojma koja se mogu jasno odvojiti, a to su krivica i kazna. Argument koji kaže da je moguće da se osudi nevin čovek nije argument koji napada kaznu kao takvu, već proceduru utvrđivanja krivice. On samo govori o tome da procedura suđenja nije bila pravedna, ali uopšte ni ne dotiče pitanje da li je kazna u načelu opravdana ili nije.

U jednom ranijem tekstu u kome sam vukao paralele između fudbala i koncepta tzv. proceduralne pravde sam spomenuo podelu na savršenu, nesavršenu i čistu proceduralnu pravdu. Za prvu je karakteristično da znamo šta je pravedno i da imamo proceduru koja vodi do pravednog ishoda. Za drugu takođe važi da znamo šta je pravedno, ali da ne postoji procedura koja sigurno vodi do pravednog ishoda. U trećoj postoji samo procedura, te je svaki ishod po datoj proceduri pravedan. Utvrđivanje krivice u sudskom postupku potpada pod drugu, tj. nesavršenu proceduralnu pravdu. Tu na normativnom nivou znamo šta treba da bude pravedan ishod (da krivac bude osuđen, a nevin oslobođen), ali ni u snu ne možemo da zamislimo proceduru koja će u svakom pojedinačnom ishodu voditi do ovog rezultata. Jednostavno, radi se o proceduri koju stvaraju i sprovode bića koja greše te je i njen ishod nesavršen. Zato se često može videti Blekstonova maksima po kojoj je bolje da deset krivaca bude oslobođeno nego jedan nevin osuđen. Ali čak i ako bismo povećali levu strane jednačine na milijardu oslobođenih krivaca, to opet ne bi značilo da smo pronašli savršenu proceduru. Još uvek bismo imali nevine osuđene. To je taj koncept razumne sumnje koji se kao meta-načelo uzima pri svakoj pojedinačnoj odluci o krivici, ali koji opet ostavlja šanse za nepravedan ishod (vidi ovaj tekst Stevena Landsburga).

Tako, ako želimo da nevini ne budu osuđeni, onda je jedini način da niko ne bude osuđen (i obrnuto, ako želimo da svi krivi budu osuđeni, onda svi optuženi moraju biti osuđeni). Iz toga sledi da je iskaz da smrtna kazna nije opravdana jer je moguće da je osuđeni nevin jednak iskazu da bilo koja druga kazna nije opravdana jer je moguće da je osuđeni nevin. Sledi – svako kažnjavanje je neopravdano.

2. Smrtna kazna je nešto što je u ingerenciji Boga

Tu dolazimo na drugi argument koji možemo da interpretiramo na dva moguća načina. Prvo, da čovek prevazilazi svoje ingerencije izricanjem smrtne kazne ili, drugo, da to čini izvršenjem smrtne kazne.

Prvi slučaj se svodi na prethodni argument, jer je izricanje svake kazne u suštini igranje Boga. Utvrđivanje pravde je uvek božanske prirode, jer čovekove mogućnosti nisu dovoljne za dostizanje ideala savršene pravde. Iz toga sledi da nam zemaljsko pravo u stvari uopšte nije ni potrebno.

Drugi modalitet je ekvivalentan iskazu da je život neprikosnoveno ljudsko pravo, prirodno pravo i sl… To je verovatno najjači argument protiv smrtne kazne jer se život uzima kao samorazumljivo dobro koje ne zahteva nikakvo drugo obrazlaganje. O njemu kasnije, pre svega pri pobijanju argumenta pod rednim brojem osam.

3. Zajednica nema korist od smrtne kazne

Naime, to što će čovek biti usmrćen je samo dodatni gubitak kojim se ne vraća prethodno stanje. Smrtnom kaznom nećemo vratiti sve one koje je ubica usmrtio, te je bolje da ga uposlimo kako bismo imali korist od njega.

Utilitarni argument u pravu je vrlo klizav teren, a dalje ćemo videti i zašto. Kada upošljavamo tvrdnju da je nešto korisnije po zajednicu, mi implicitno tvrdimo da funkcija kaznenog/krivičnog prava nije da odgovara na pojedinačno krivično delo, već da stvara nekakvu korist za širu zajednicu. Iz toga sledi da je moguće svaku propisanu kaznu modifikovati tako, ne da bude pokušaj uravnoteženja sa kažnjivim delom, već maksimizacija koristi po sve. Prostije rečeno, problem je u sledećem: ako smatramo da bi osuđenika na smrt trebalo sačuvati u životu u funkciji roba koji ekonomski doprinosi zajednici, onda se postavlja pitanje zašto ne bismo i čoveka koji je osuđen na mesec dana zatvora ostavili da bude doživotni rob koji daje svoj ekonomski doprinos? Odgovor bi bio da to nije pravedno, da nije uravnoteženo nekoga osuditi na kaznu mnogo strožu od zasluženog. Tako implicitno priznajemo da je funkcija prava u tretiranju svakog pojedinačnog osuđenog u skladu sa delom koje je počinio (čitaj: odmazda), a ne u nekoj apstraktnoj koristi za zajednicu. Jer, ako nam je prvo na umu korist, onda bi se ona maksimizovala ne samo blažima kažnjavanjem na smrt osuđenih, već i težim kažnjavanjem onih sa mnogo blažim kaznama. A ne možemo reći da nam je kod jednih na umu korist, a kod drugih pravda jer tu onda stvaramo dva (ili nekoliko) pravna sistema koja su suprotstavljena.

4. Smrtna kazna je previše blaga

Po ovom argumentu mi osuđenom na smrt samo činimo uslugu jer ga spašavamo sopstvene savesti. Osuđenog treba ostaviti u životu jer je mnogo teže živeti sa grižom savesti zbog počinjenog dela nego jednostavno umreti.

Ovaj argument se može pobijati na nekoliko načina. Prvo, tu se pretpostavlja da svi ljudi imaju identične mehanizme funkcionisanja savesti, odnosno da će svaki ubica imati problema sa svojom savešću posle počinjenog dela. To ne samo da nije istina (recimo kod ubistva iz osvete ili ubistava za ‘viši cilj’), već iz toga sledi da nikakva kaznena politika u tim slučajevima nije ni potrebna. Ubica može ostati i na slobodi, njegova savest će mu zadati dovoljno muka.

Drugo, kontroverznost smrtne kazne je baš u tome što se ona ne smatra blagom kaznom. Ne postoji nešto što na ljudsku imaginaciju deluje više uznemiravajuće od znanja da je utvrđen dan i čas kada će biti poslat u nešto tako nepoznato i neizvesno kao smrt. Težina smrtne kazne je upravo u tome što ona predstavlja brzi kraj i nepovratni gubitak svih kumuliranih shvatanja, emocija, iskustava, želja, težnji i ostalih sitnica koje su sve zajedno činile život vrednim po sebi. Iskustvo suočavanja sa smrću je iskustvo koje kazuje da sve ono pre toga nije imalo smisla, i u tome je najveća težina smrtne kazne.

Treće, ako je smrtna kazna previše blaga u nekim slučajevima, ne znači li to da onda ipak postoje neki blaži slučajevi za koje bi ta kazna bila adekvatna?

Četvrto, ako ipak prihvatimo hipotezu da je ponekad dovoljna kazna griže savesti (što nije neplauzabilno, imajući u vidu da mnoge npr. porodične ubice izvršavaju samoubistvo), onda se postavlja pitanje da li je posao kaznenog sistema da zaštiti fizički život osuđenog kako on ne bi pobegao od pravde usmrćujući samog sebe? Ovo je ekvivalent sa pitanjem eutanazije imajući u vidu da se samoubistvo može posmatrati kao vid eutanazije prouzrokovan psihičkom, a ne fizičkom, patnjom.

5. Smrtna kazna ne deluje dovoljno preventivno

Uzećemo da je ovaj argument empirijski tačan, da smrtna kazna zaista ne deluje u smislu smanjenja stope kriminaliteta u ukupnoj populaciji, pre svega među delima kod kojih je smrtna kazna zaista i zaprećena.

Tu je slična priča kao kod argumenta pod rednim brojem tri. Kaznena politika deluje prevashodno na pojedinačno izvršeno delo, a ne na utilitarnu računicu o efikasnosti ili korisnosti po čitavu zajednicu. Lapidarno rečeno, posao kazne je da kazni, a ne da obučava, daje signale i poruke, prevaspitava i sl.

6. Opasnost po službe bezbednosti zbog većeg otpora pri hapšenju

Uzećemo da je i ovaj argument empirijski zasnovan, odnosno da se pri hapšenju onih za čija je dela zaprećena smrtna kazna zaista pruža veći otpor koji predstavlja životnu opasnost za one koji hapse.

Ovaj argument boluje od ‘sindroma ljuštenja crnog luka’. Naime, i kada bi ukinuli smrtnu kaznu opet bi postojala neka visoka zaprećena kazna kod koje bi mogli statistički da utvrdimo da proizvodi veći otpor pri hapšenju od nekih nižih kazni i tako u beskonačnost. Odnosno, ako izvrnemo argumentacijski niz, u društvu bez visokih zaprećenih kazni se gubi percepcija o stvarnoj težini izvršenog dela te će se i kod najnižih zaprećenih kazni javljati značajan statistički utvrđen otpor hapšenju.

7. Smrtna kazna je nehumana

Zanemarićemo ovde moguć fizički bol pri izvršenju kazne, jer se ovaj argument pre svega odnosi na pretpostavku da smrtna kazna predstavlja zatvaranje svih drugih opcija za čoveka, totalno oduzimanje nade. Za razliku od zatvorske kazne gde se čoveku oduzima jedan veliki deo slobode, smrtna kazna zatvara sve mogućnosti, sa njom nepovratno gubimo i sva druga prava.

Ovo je skoro identičan argument onom koji govori o neotuđivom pravu na život, a za koji sam rekao da ćemo se na njega osvrnuti u pobijanju argumenta pod rednim brojem osam.

8. Država (pravni sistem) može samo ono što mogu i pojedinci

Ovo je svojevrsna ugovorna teorija društva po kojoj je zakonodavni suverenitet zbir pojedinačnih suvereniteta. Država nema nikava prava osim onih koja su joj delegirana od strane pojedinaca. Pošto niko ne može nekom drugom da dodeli ona prava koja nema, tako pojedinci ne mogu da državi delegiraju pravo da nekog usmrti, jer jednostavno ni sami to pravo nemaju.

Ovaj argument ima jedan problem. Naime, tu se meša pojam prirodnog prava na život sa pojmom nemanja prava na kršenje tog prirodnog prava od strane drugih pojedinaca u prirodnom stanju, odnosno normativni i fenomenološki nivo. U stanju pre ugovora i dalje važi svetost prirodnog prava na život, ali ne kao opšte pravilo već kao pojedinačna odluka svake individue. Tako, pojedinac može reći da je za njega njegov život i život onih do kojih mu je stalo svetinja i neotuđivo pravo, ali to ne znači da on nema pravo da nekom drugom van tog kruga oduzme život. Jer, tu jednostavno nije došlo do univerzalizacije prava, pravo je ono što svaki pojedinac misli da jeste. Tek ugovorom sa drugima (bilo stvaranjem plemenskog prava, podvrgavanjem klauzulama privatne zaštitno-arbitrarne agencije ili stvaranjem univerzalne deklaracije o pravima) pojedinac može da kaže da ima neka prava. Dakle, pravo na život nije nešto što je univerzalno u prirodnom stanju, već ono taj status stiče ugovorom svih sa svima. Svakom se garantuje pravo na život samo zato što i taj svako to isto garantuje svima drugima. Isto je i sa slobodom i svim drugim tzv. univerzalnim pravima.

Prema tome, reći da ugovorna zajednica nema prava koja nemaju pojedinci je izvrtanje problema. Pojedinci u prirodnom stanju imaju sva prava (i sledstveno tome: nemaju nijedno). Te prirodne mogućnosti postaju univerzalna prava tek ugovorom sa svima drugima. Nešto je pravo zato što ga univerzalno priznaju svi drugi. Ali, šta ćemo sa pravom da se usmrti ili kazni drugi čovek koga je svaki pojedinac u prirodnom stanju jednostavno imao? On ga je ugovorom preneo na zajednicu (državni ili privatni pravni sistem) zajedno sa ostalima. Reći onda da zajednica nema pravo da upošljava smrtnu kaznu zato što to pravo nema nijedan pojedinac je jednako iskazu da zajednica nema pravo da sprovodi bilo koju kaznu zatvorske ili novčane prirode jer to pravo nema nijedan pojedinac. To ne samo da je kontraintuitivno, već je i logički neodrživo. Jer, upravo se u stanju bez ugovora (univerzalnog prava) može reći da pojedinci imaju pravo na sopstveno sprovođenje kazni. Stvaranjem univerzalnog prava oni (svi!) te svoje ingerencije prebacuju na pravni sistem kako bi mogli nesmetano da uživaju svoja ugovorom potvrđena prirodna prava (život, negativna sloboda, pravna jednakost, imovina).

Pokušaću da to ilustrujem jednim Kantovim citatom iz Metafizike morala gde se on osvrće na problem smrtne kazne u ugovornoj zajednici, mada se argument može mutatis mutandis uposliti za pitanje bilo koje kazne:

Ja kao učesnik u zakonodavstvu, koji diktira krivični zakon, ne mogu nikako biti ista osoba koja se, kao podanik, kažnjava po zakonu… Ako ja, dakle, sastavim neki krivični zakon protiv sebe kao zločinca, to je u meni čist pravno-zakonodavni um (homo noumenon), koji mene kao nekog sposobnog za zločin, dakle kao neku drugu osobu (homo phaenomenon), zajedno sa svima ostalima u građanskom savezu podvrgava krivičnom zakonu. Drugim rečima, smrtnu kaznu ne diktira narod (svaki pojedinac u njemu) nego sud (javna pravda), dakle neko drugi a ne zločinac, a u društvenom ugovoru uopšte nije sadržano obećanje da će čovek pustiti da ga kazne, te da tako raspolaže sobom i svojim životom. Jer kad bi ovlašćenju za kažnjavanje u osnovi moralo biti obećanje krivca da hoće da pusti da ga kazne, onda bi bilo prepušteno njemu da sebe smatra kažnjivim, pa bi zločinac bio svoj vlastiti sudija.

To da je pravo izvršenja pravde pojedinac delegirao na pravni sistem (čiji je i on tvorac) nije nikakav argument za smrtnu kaznu, kao što nije ni protiv nje. To je jednostavno eksplanacija načina na koji se pravni sistem formira, ali ne i opis njegove sadržine. U takvom pravnom sistemu su moguće sve one kazne koje pojedinačna osoba na svoju ruku može sprovesti u odmazdi ili osveti, ali to ne znači da će se sve zaista i pojaviti (uključujući i smrtnu kaznu).

9. Ako je ubijanje dozvoljeno, onda je dozvoljeno za sve

Ovaj argument je gotovo identičan prethodnom, samo izvrnut naopako. Ako država (pravni sistem) ima pravo na nešto, onda svi imaju pravo na to. Legalizovanom smrtnom kaznom se u stvari legitimizuje prethodno izvršeno ubistvo.

Odgovor je sličan kao iznad, te ga neću ponavljati. Osim toga, i ovde se može primeniti reductio ad absurdum metoda. Naime, argument se može primeniti na bilo koju kaznu koju upražnjava pravni sistem. Višedecenijsko robijanje je nešto na šta ljudi bivaju osuđeni u legalnom postupku, pa opet to ne znači da iz toga sledi da pojedinci mogu da zatvaraju ljude na svoju ruku. Još manje je jasno kako se kaznama daje legitimitet prethodno izvršenom delu na kojeg je kazna usmerena. Ako osoba A drži osobu B u pritvoru deset godina, da li sud koji zbog toga osudi osobu A na deset godina zatvora time retroaktivno legitimiše postupke te osobe? Ili možda time daje do znanja osobi C da je dopušteno da isto tako postupi prema osobi D? Kako? Ako osoba A usmrti osobu B, a sud zbog toga osudi osobu A na smrtnu kaznu, da li je time legitimisao njen prethodni postupak? Ili je dao do znanja osobi C da je ubijanje legalna igra u gradu? Opet, kako?

Jednostavno tu se mešaju meta-normativna sfera etike i punitivna sfera prava, što uopšte ne doprinosi jasnijem pogledu na ovu temu.

***

Što se tiče argumenata u korist smrtne kazne, njih nema mnogo. U stvari, meni je dovoljan samo jedan, pošto se eventualni pomoćni utilitarni argumenti u ovoj sferi i nepotrebni i nepoželjni.

Naime, potrebno je prvo da utvrdimo šta je cilj kaznenog/krivičnog prava. Smatram da je njegov jedini cilj kažnjavanje za počinjeni zločin i to na takav način da pokuša da kazna bude što jednakija prvobitnom zločinu. Ius talionis je jedini mogući apriorni princip koji bi mogao da važi za krivično pravo. Za razliku od građanskog prava koji je pod uplivom ‘sveta sistema’ sve više postao polje distributivne i redistributivne pravde, gde neki dobijaju, a neki gube, krivično pravo je polje na kome se igra zero-sum game. Tu društvo u utilitarnom sistemu ne dobija ništa, ali u smislu principa najstrože moguće sprovodi normu jednakosti između zločina i kazne. Kazna tu postoji zbog postojanja samog zločina, ne za dobrobit žrtve, društva ili samog zločinca. Kazna je kazna, a ne vaspitna mera, čin zastrašivanja, postupak resocijalizacije ili preventivni postupak. Jedina svrha kazne je da se kazni onaj koji je počinio zločin zato što je počinio zločin i kada je počinio zločin, ni manje ni više od toga. Jednostavno rečeno, svrha kaznenog prava je odmazda.

Sad, možemo govoriti o mogućim modalitetima primene ius talionis-a. Jedan možemo uslovno nazvati tvrđim modalitetom, a drugi mekšim. Prvi, tvrđi, je takav da gotovo traži istovetnost zločina i kazne. Ako neko drugoj osobi odseče uvo, biće osuđen na istu kaznu. Silovanje i mučenje traži da bude kažnjeno istim merama. Ukoliko neko drugoj osobi izvadi bubreg kako bi ga prodao, isto će biti učinjeno i njoj. Drugi, mekši modalitet je takav da može da uzme u obzir zadovoljenje žrtve. Žrtva će možda biti zadovoljna nekakvom nadoknadom koju smatra pravednom bez direktnog čina odmazde, ukoliko je ta nadoknada manja ili jednaka vrednosti koju optuženi daje kako se nad njim ne bi izvršila odmazda. Ta nadoknada najčešći oblik uzima u zatvorskoj kazni.

Međutim, kod jednog slučaja je mekši modalitet nemoguć, jer žrtva jednostavno više ne postoji. Kod ubistva je, dakle, jedino moguć tvrđi modalitet, a jedina pravedna (ujednačujuća) kazna za to delo je smrtna kazna. Ne postoji surogat. I to je čitav argument.

Odgovor

Kolega bloger Marko, sa bloga Idealno i pragmatično, me je u komentaru na prethodni post upitao šta ja, kao samoproklamovani liberal, mislim o ovom tekstu Aleksandra Radovića, bivšeg Đinđić-Đelićevog direktora Poreske uprave, u kome on daje svoje viđenje nastanka poslednje velike ekonomske krize i nudi neka rešenja koja bi po njegovom mišljenju trebalo da spreče […]

Kolega bloger Marko, sa bloga Idealno i pragmatično, me je u komentaru na prethodni post upitao šta ja, kao samoproklamovani liberal, mislim o ovom tekstu Aleksandra Radovića, bivšeg Đinđić-Đelićevog direktora Poreske uprave, u kome on daje svoje viđenje nastanka poslednje velike ekonomske krize i nudi neka rešenja koja bi po njegovom mišljenju trebalo da spreče pojavu sličnih stvari u budućnosti.

Pre svega, izvinjavam se što ovako kasno odgovaram, ali prethodna dva meseca su mi bila tako zgužvana da sam smatrao da je bolje da odgovor odložim nego da u komentarima jednostavno napišem da se sa skoro ničim u Radovićevom tekstu ne slažem. Drugo, pošto će ovaj napis biti nepristojno dug za stavljanje u komentare, odlučio sam da ga pretvorim u novi blog post, pa neka ga komentarišu sva ona deca koja to žele…

Počećemo, što bi svaki dobar poznavalac tautoloških definicija rekao, od početka… U Radovićevom tekstu sam uspeo da pročitam tri sloja priče kojih ću i ja da se držim.

1. Uzroci

Radović se slaže sa većinom ekonomista koji se opet uglavnom među sobom slažu da se pre može govoriti o krizi koja je izazvana sinergijom više uzroka, nego o jednom konačnom uzroku krize. S druge strane, čini se da on ipak malo preteruje i otkriva sopstvenu pojmovnu konfuziju kada spominje neke od uzroka. Kroz ceo tekst npr. provejava mantra o deregulaciji da bi onda ex nihilo izbila rečenica:

Ипак, мора се приметити да већ има много регулације. Чак, најрегулисанија сфера економије је банкарски систем, а управо одатле је потекла криза!

Dalje, bujica pravedničkog gneva prema pohlepnim bankarima nije zaobišla ni ovaj tekst, zaboravljajući pritom da ta teza sa logičke strane nije plauzabilna. Prvo, pohlepa nije nikakva analitička kategorija koja se može koristiti u ekonomskoj analizi. Ekonomska analiza može da kaže da je neki čovek bankrotirao zato što je kupio dva piva više od onoga što su mu finansijske moći dozvoljavale, ali ne može da utvrdi da li je opštevažeći razlog bankrota među pivopijama to što su u poslednje vreme pohlepniji, žedniji ili što se snažnije trude da zaborave staru ljubav. Kraće rečeno, naučna analiza traži kauzalnosti, a ne korelacije, a jedno od najvećih zala domaće analitike (i ekonomske, i politikološke, i sociološke) je što se ad nauseam oslanja na samorazumljivosti i podrazumevanja koja se prodaju kao ozbiljna analiza. Radovićevo pominjanje “slepe trke za zaradom” među bankarima kao jednog od uzroka finansijskog kolapsa je isto kao kada bi rekao da je slepa trka za što većom proizvodnjom gumenih čizama uzrok kolapsa na tržištu gumenih čizama. Jednostavno, jurenje zarade je konstanta u privredi i finansijama, pa bilo krize ili je ne bilo. To nije nešto što se pojavi pred krizu pa je prouzrokuje, a pre toga ga nije bilo. Zato objašnjenje jednog pojma uz pomoć drugog koji ne znači ništa (ili sve) može da se upotrebljava na konverzacijskom nivou npr. na slavi, dok sa parčetom jagnjetine nabodenim na viljušku mašemo ka sagovorniku, ali ne i u ozbiljnoj analizi.

Radović pominje i pitanja geopolitičke ekonomije (Amerikanac ovo, Kinez ono), ali pošto se ja u tu tematiku ne razumem, ostaviću je po strani.

No, da se osvrnemo na ono što su, po autoru teksta, glavni uzroci krize. Radović kaže:

“Субпрајмови” су изазвали кризу. Они су последица битног смањења банкарске дисциплине и слепе трке за зарадом.

A onda:

Међутим, све мање ће се водити рачуна о квалитету кредита. Они се нуде и онима који немају могућности да се задужују. Такви кредити који се додељују особама са платежно неизвесним покрићем су – субпрајмови.

Jedna od glavnih lekcija mikroekonomije je da ljudi u svom delanju slede podsticaje koji dolaze iz socijalno-ekonomskog okruženja kao beskonačnog polja interakcije svih drugih pojedinaca. Npr. ako cena jednog dobra prevazilazi cenu drugog (koje može da glumi supstitut) onda to podstiče ekonomske aktere da se preorijentišu na drugo. Ili, ako se troškovi veštački čine manjim (npr. subvencijama) onda se ekonomski akteri podstiču da idu ka tim sektorima. Ili, ako klijenti određenog makroa dođu do informacije da su neke njegove radnice zaražene sifilisom, onda njegov promet opada itd. Podsticaji dakle mogu biti svakojaki, mogu dolaziti od potrošača, mogu se nametati državnom regulativom ili jednostavno mogu biti plod prirodnih sila, a za analizu je potpuno nevažno da li akteri reaguju na te podsticaje racionalno ili iracionalno. To da će promena u strukturi podsticaja izazvati promenu u ponašanju aktera je iskaz koji važi a priori. Ako sad prihvatimo Radovićevu premisu da su subprajmovi posledica slepe trke za zaradom, onda je vrlo važno odgovoriti na dva pitanja. Prvo, kako to da je početak naduvavanja tržišta nekretnina (odnosna sekjuritizovanih subprajm kredita) jasno vremenski omeđen na početak ove decenije? Kako je moguće da jedni isti bankari budu prvo jako oprezni sa novcem, a onda odjednom krenu nekontrolisano da ga dele? Da li su nekakvu ulogu u tome igrali Klintonovo oživljavanje Community Reinvestment Act-a i Bušov “ownership society”? Drugo, ako je bankare vodila slepa trka za zaradom, zašto su stali na subprajmovima? Zašto nisu šakom i kapom delili svakakve moguće kredite svima kojima je novac bio potreban po svim mogućim kamatnim stopama? Portfolio bi im bio deblji, a oni na papiru bogatiji. Da li su u distorziranju percepcije rizika ulogu igrale rejting agencije i kvazi-državne investicione kompanije, Fannie Mae i Freddie Mac?

Ako bih mogao da povučem još jednu uprošćavajuću paralelu sa fudbalom, može se reći da se desilo to da je lokalni omladinski fudbalski klub igrao vrlo važnu utakmicu. Predsednik opštine je zamolio trenera tima da na mesto levog beka ubaci njegovog sina. Jeste da dečko nema pojma, ali ostala desetorica igrača su sasvim dobri i iščupaće situaciju. Na kraju krajeva, ako dođe do nekog većeg sranja, sudija je njegov čovek, svirnuće par penala i mahnuće sa par kartona i rešiće stvar. Rezultat je bio takav da je lokalni klub izgubio sa 12 – 0. Istragom se kasnije utvrdilo da gradonačelnik nije jedini koji je infiltrirao svog sina u ekipu. To je uradio i načelnik opštinske uprave čiji bi sin hteo da bude golman, šef policije je svog smestio na mesto centarfora, a direktor doma zdravlja na poziciju zadnjeg veznog itd. Na kraju smo dobili ekipu od 11 neznalica (NINJA-i) kojima su brižni očevi (političari) obezbedili mesto u ekipi tako što su namignuli treneru (bankaru) da je sve u redu jer sve može kad je sudija (zakon) u njihovim rukama, plus su tom istom treneru obećali napredak u karijeri. Sve je počelo tako što se na visokom opštinskom nivou odlučilo da i ćopavi mogu da igraju fudbal, da bi se na kraju utvrdilo da je za sve kriv trener koji je na toj utakmici pohlepno jurio pobedu sa ekipom ćopavaca kako bi sledeće sezone preuzeo Crvenu Zvezdu.

Da se razumemo, problem je znatno složeniji od pogrešno plasiranih kredita kojima se kasnije trgovalo i koji su urušili sistem. Leveridž banaka je takav da je rizik od kolapsa veliki. Međutim, to se ne da rešiti regulacijom iz prostog razloga što se prilikom regulisanja ekonomske sfere gađaju raznovrsni i međusobno suprotstavljeni indikatori. Tako imamo skorašnji Bazelski sporazum koji npr. dozvoljava leveridž veći nego što ga je imala Lehman Brothers banka kada ju je pojeo mrak. Zašto se onda regulativom taj odnos bančinog i pozajmljenog kapitala ne ujednači? Odgovor daje sam Radović govoreći o finansijskim instrumentima gde kaže da su sekjuritizacija i derivati OK dok su umereni (ne govori o tome kako može da utvrdi kada su neumereni), odnosno dok se tim novostečenim finasijskim injekcijama finansira privreda itd. Jednom rečju, proizvodnja novca ni iz čega je oportuna jer omogućava veći privredni rast. Jeste da je rizik da strmoglavost pada u doba recesije bude ekvivalentna takvom veštačkom rastu, ali je to politički prihvatljivije od sporog rasta na realnim osnovama. Zašto onda uopšte postoji regulisanje bankarskog leveridža? Razlozi su isti. Postavljanjem arbitrarne cifre kao “prirodne” i “adekvatne” stope leveridža se bankarima daje signal da su još uvek u bezbednoj zoni, stvara se iluzija bezbednosti, a sa njim i povezana pojava moralnog hazarda. Jednostavno, bolje sprečiti samoregulišuću škrtost bankara uslovljenu percepcijom rizika uz pomoć regulative koja će davati signale da rizika jednostavno nema.

I za kraj ovog segmenta – Karl Marks. Nije jasno zbog čega se Radović toliko mučio da secira krizu i brejnstormuje predloge za sprečavanje nove kada je na kraju teksta odlučio da “pojača” svoje argumente:

Ту се враћамо на предвиђање Карла Маркса о крају капиталистичког модела проузрокованом цикличним кризама: радије ужасан крај него ужас без краја.

Naime, zbog čega se autor teksta mučio kada je Marks svojim determinističkim učenjem jednostavno već rešio stvar. Ili, ako preokrenemo, zašto upošljavati Marksovu tezu o neminovnom kraju kapitalizma kad smo već dali predloge za njegovo spašavanje? Da je Radović malo više cinik, mogao bi ovu antinomiju da sroči u rečenicu poput ove: ‘Kapitalizam jeste sigurno mrtav, ali mi možemo da zaradimo još malo para spašavajući ga narednih decenija.’

2. Krivci

Kao što već rekoh gore, Radović na neki način vara čitaoca uvlačeći u diskurs pojmove koje uopšte ni ne pokušava da definiše, ali su jako zgodno pojačanje za glavnu tezu teksta jer se njihov negativni vrednosni naboj podrazumeva. Analiza je tako zamorna i nepredvidiva, zašto prvo ne postaviti zaključak a onda naći pogodne termine, tzv. ideology-bashere kojima ćemo milovati svoje čitaoce i opravdati zasluženi aplauz? Ista taktika se da videti jednako kod onih koji sebi vole da tepaju da su Druga Srbija, kao i kod onih koji im taj naziv pežorativno lepe. Problem je jedino što su im polja političke korektnosti drugačije omeđena, te su i ideology-basheri drugačiji, ali ponekad se nađe i neki zajednički. Jedan od takvih je termin „neoliberalizam“ za koji ja, kao politikolog, niti znam šta znači, niti znam jednog teoretičara koji je zastupao taj pravac, a niti znam jednog političara koji nije protiv njega. Pravi slamnati čovek, taj „neoliberalizam“. Ili – kako glasi Radovićeva često korišćena apgrejdovana verzija kojom mlatara okolo – ultraliberalizam. Naime, u četiri njegova prethodna teksta koje je NSPM preneo iz NIN-a (ovde, ovde, ovde i ovde), on je uspeo da omraženi filozofski pravac sa dodatim prefiksima ultra-, neo-, hiper- i super- upotrebi skoro sto puta, bez da je jasno šta pod njima „smatra“ i „podrazumeva“. Da se kojim slučajem našao na nekoj tribini sa Noamom Čomskim i da je u tolikoj frekvenciji upotrebljavao date ideology-bashere, Radović bi od pocrvenelog profesora lingvistike dobio savet da publiku ne treba smatrati baš tolikim budalama.

Da se razumemo, kritikovanje ideologija je zanimljivo, barem dok ne dosadi, ali u ozbiljnoj analizi bi imalo smisla samo ako posedujemo poslovičnu arhimedovsku motku i oslonac van datog referentnog sistema. Svojevrsno reductio ad ideologiam samo zamagljuje problem koji je sadržan u činjenici da su ideologije jako normativno obojeni i zaokruženi sistemi, dok je realna politika u potpunosti pragmatična i otvorena za sve moguće interakcije. Realni socijalni, politički i ekonomski akteri su, kao što rekoh gore, vođeni podsticajima iz okoline na koje se u predominantnoj meri odgovara pragmatično, a ne ideološki-normativno. Roditelji koji svom detetu ne mogu da nađu mleko nisu mnogo zainteresovani da li je oslobađanje uvoza mleka neoliberalizam, a povećanje subvencija stočarima socijalizam. Iako obe mere proizvode dalje posledice po razne zainteresovane strane, većina će prihvatiti bilo koju od datih opcija jer, veberovskim rečnikom rečeno, preferiraju ciljno-racionalno nad vrednosno-racionalnim delanjem.

Da vidimo to na primeru iz Radovićevog teksta gde on pokušava da otkrije ideološku hipokriziju ekonomskih aktera, iako je objašnjenje mnogo prostije – ne radi se o ideološkoj neiskrenosti, već o vanideološkom pragmatizmu. Radović kaže:

Захваљујући брзој интервенцији, неутралисана је финансијска бомба која је претила да разнесе читав светски банкарски систем. Државе су платиле, тј. платили су порески обвезници и тако су неолиберални финансијери спашени. Делује иронично када се има на уму до које мере баш ти модерни либерали мрзе државни интервенционизам и презиру фискални систем!

Dakle, jedna od odredbi neoliberalizma bi po ovome mogla da bude da se, za razliku od klasičnog liberalizma, tu radi o privatizaciji dobitaka i socijalizaciji gubitaka. No, onda se pola realsocijalističke ekonomije po ovoj odredbi može smatrati neoliberalnom! Ili, da nategnemo analogiju, ako je neoliberal onaj ko verbalno mrzi državnu intervenciju, a realno je usmerava u svoju korist, onda možemo reći da je razlika između starog naciste i neonaciste u tome što ovaj drugi ne samo da mrzi Jevreje na verbalnom nivou, već je to i praktično primenio tako što je iz sirotišta usvojio tri jevrejska deteta jer su mu se učinili mnogo slatki (ne u gastronomskom, već u prenesenom smislu). Možda ovakvo logičko izvrtanje pojmova dobro zvuči Slavoju Žižeku na esidu, ali meni ne. Ako Radović neoliberalima smatra Džordža Sorosa i Pola Krugmana, onda je ova njegova teza OK, ali koliko sam ja upućen u tzv. neoliberalni frame of mind i njihove napise, pravi “neoliberali” su svi od reda bili protiv bailouta bilo iz moralnih, bilo iz utilitarnih razloga.

Ako je autor teksta poverovao velikim finansijskim institucijama da su liberali, da li bi možda poverovao i velikim sindikatima koji tvrde da su socijalisti? Ili možda Majklu Džeksonu da je belac? ‘Do what I say‘ nije isto što i ‘Do what I do‘, a sociološka analiza se vrši na osnovu rezultata ljudskog delanja, a ne na osnovu verbalnih iskaza aktera o tome šta su hteli i šta su mislili. Percepcija onoga što mislimo da jesmo može da bude svetlosnim godinama daleko od percepcije onoga što naša dela pokazuju da jesmo. Te dve stvari se svakako ne mogu jasno i oštro razdvojiti, ali bi bilo lepo da se u analizi koja puca na to da bude stručna bar pokuša da se tom idealu što više približimo.

3. Rešenja

Radović nije ljubitelj monetarne politike kao anticikličnog instrumenta iz dva razloga. Prvo, zato što su njene mere privremene i stvaraju nove distorzije koje vode formiranju novih balona. Drugo, zato što su finansijski moćnici pupčanom vrpcom vezani za političke moćnike koji odlučuju o monetarnoj politici. Ali, iznenađujuće je da Radović smatra da mere fiskalne politike koje on predlaže ne bi bile pod uticajem zainteresovanih ekonomskih aktera. On se sa opravdanim gnušanjem osvrće na ljubavnu aferu ekonomskih i političkih elita, ali kao odgovor predlaže da se to međusobno mešanje pojača, po sistemu – mamurluk se leči šljivovicom.

Tu pre svega treba naći odgovor na pitanje zbog čega uopšte i dolazi do mešanja te dve sfere. Lakonski odgovor bi bio – jer to svim zainteresovanim stranama odgovara. Iako zvuči paradoksalno, kampanja za još više mešanja politike u ekonomski sektor će upravo najviše odgovarati onima protiv kojih je na prvom mestu i predložena. Naravno, možemo apstrahovati da su demokratski izabrani političari bolji, pametniji, moralniji i racionalniji od nas koji ispred prodavnice izuvamo pivo i klaker, ali iskustvo je nešto što nas iznova demantuje. Tako, Radović kaže da je zadatak političara

бар у демократским земљама, је да учине све да се приходи, које доноси привредни раст, правично расподеле свим друштвеним слојевима. Да би заштитили јавни интерес. Уосталом, народ им управо зато даје мандат!

Sad, nećemo da ulazimo u debatu kako to nije zadatak političara, ali ćemo primetiti da je pretpostavka da će mere koje predlažemo funkcionisati AKO se akteri ponašaju onako kako mi mislimo da treba da se ponašaju jako neozbiljna. Kao što rekoh, davanje do znanja da posedujemo smisao za prepoznavanje onoga što je dobro i pravedno pokazuje da nam je srce na pravom mestu, ali nije od velike koristi pri predlaganju politika. Jer, jednostavno, ako političari imaju legalnu moć da “raspodele prihode, koje donosi privredni rast” iz toga ne sledi da će ta raspodela biti “pravična, svim društvenim slojevima”. Iskustvo nas upravo uči drugačije.

Glavne mere koje Radović predlaže su porezi. Oni bi, po njemu, ispunjavali dve funkcije – stabilizacionu i funkciju pravičnosti. Što se tiče prve funkcije, on kaže:

Постоји пут који је проучаван, а то је опорезивање финансијских операција. Идеја је да се установи такса на финансијске трансакције, што би требало да обесхрабрује развој најшпекулативнијих финансијских активности.

On tu spominje neku vrstu Tobinove takse, samo za finansijske instrumente. Ako zanemarimo sad pitanje kako će se prepoznavati i ciljati ono što je rizično (za razliku od nerizičnog), gađanje međusobno suprotstavljenih indikatora se ovde jasno vidi. Ako je svrha stabilnost, odnosno, po Radoviću – ekonomska efikasnost – zašto onda jednostavno ne zabraniti finanijske operacije? Iz prostog razloga što su one jako korisne za ekonomiju. Tu se vrši transfer rizika sa realne na finansijsku sferu (za procenat, naravno) čime se omogućava veća likvidnost realne ekonomije i veći rast. Privredni rast je verovatno glavni cilj svakog političara, bez obzira na dugoročne efekte mogućih mehura. Radović tako zaključuje:

Ипак, одустало се, јер елите то нису желеле.

To odustajanje nije samo plod kratkoročnih političkih interesa već i istraživanja koja pokazuju da se uvođenjem takvih taksi smanjuje likvidnost ekonomije, a ugrožava se jedan od bitnijih državnih prihoda, a to je izdavanje državnih obveznica čije se trgovanje oporezuje.

Što se tiče funkcije pravičnosti takvog poreza, meni je to mnogo zanimljivija tema koju opet možemo podeliti na dva dela. Prvi se tiče koristi po ekonomski poredak jer se time smanjuje pritisak na potrošače da se zadužuju kod banaka, a time i smanje šanse da banke kolabiraju. Naime, da su ljudi jednostavno imali veće plate, imali bi i svoje kuće i ne bi morali da se bakću sa hipotekarnim kreditima, a time ove krize ne bi ni bilo. Tu se prenebregava prosta stvar da banke kredite daju i privredi, i da tu takođe nastaju mehuri, te preraspodela bogatstva i nema neki antikrizni kapacitet. Tu dolazimo do drugog dela, preraspodela prihoda je dobra jer nejednakost nije moralna i pravedna. Radović govori o nekakvim odnosima u dohotku od 1000:1 između najbogatijih i najsiromašnijih. Sad, verovatno je da je ta diskrepanca između recimo najbogatijeg i najsiromašnijeg čoveka u Americi znatno veća, ali se postavlja pitanje dohotka u apsolutnom smislu. Iako recimo Gini koeficijent pokazuje da je ekonomska jednakost mnogo veća u Srbiji nego u Americi, u apsolutnom smislu možemo videti da su najsiromašniji Amerikanci znatno bogatiji od najsiromašnijih Srba.

S druge strane, postavlja se pitanje kada je raspodela bogatstva pravedna imajući u vidu prirodnu nejednakost ljudi i njihove različite životne izbore. Eto, uzmimo npr. gospodina Radovića i činjenicu da je on radeći kao državni poreznik i konsultant u raznim inostranim firmama zaradio neravnomerno više bogatstva u odnosu na mene. Jeste da ja brže okosim pola hektara livade od njega, ali on može brže da izračuna stepen zakrivljenja Laferove krive i time zaradi više od mene. Iz zaključka sledi da bi on trebalo da se javi u komentarima kako bi ugovorili način na koji bi mi nadoknadio tu nepravedno stečenu sumu. Ako to ne želi da uradi u prostoj dobrovoljnoj transakciji mene i njega kao konačnih ekonomskih subjekata ne vidim zbog čega bi se mučio da moralizuje na veliko i daje predloge da se to reši, štono se danas po evropski kaže, sistemski. Zbog čega bi direktori Goldman-Saksa davali drugima kad Radović neće da da meni? Jednostavno, želim da čujem šta je to pravedna i moralna raspodela bogatstva, ako taj ko je bogat nije nikog ubio za pare ili je te pare ukrao?

Pet RTS-ovih emisija koje gledaju mazohisti (poput mene)

Naporno samohvalisanje prvih ljudi Radio Televizije Srbije potkrepljeno empirijskim podacima o gigantskoj gledanosti njihovog programa većini ljudi izmami blagi grč u predelu mošnica, ako uopšte i to. Ista reakcija bi ljude hvatala i u slučaju da bilo koja druga televizija (u ovom tekstu se ograničavam na TV program jer ne znam gde mi je radio […]

Naporno samohvalisanje prvih ljudi Radio Televizije Srbije potkrepljeno empirijskim podacima o gigantskoj gledanosti njihovog programa većini ljudi izmami blagi grč u predelu mošnica, ako uopšte i to. Ista reakcija bi ljude hvatala i u slučaju da bilo koja druga televizija (u ovom tekstu se ograničavam na TV program jer ne znam gde mi je radio aparat) proglasi sebe najboljom iz prostog razloga zamenjivosti. Kada bi država kojim slučajem sutra zabranila hleb, vrlo je verovatno da će se on odmah pojaviti na crnom tržištu. Kada bi, pak, prekosutra ukinuli RTS, vrlo je verovatno da niko na tržištu neće pokušati da pravi novi.

Ipak, nekakvom logičkom inverzijom, baš u tome se krije najčešća argumentacija neophodnosti javnog finansiranja jednog radio-televizijskog programa. Baš iz razloga što je svaki pojedinac lično indiferentan prema postojanju jednog takvog servisa rađa se razlog njegovog postojanja. Pojedinci nisu svesni šire slike koja je u ingerenciji teoretičara medija i javnog mnjenja, odnosno jedne od današnjih sorti modernih filozofa-kraljeva koji izniču iz birokratsko-tehnokratske logike paternalizma. A ta šira slika, kako je interpretiraju teoretičari javnog mnjenja, pokazuje nam neophodnost medijskog javnog servisa iz razloga dobrobiti celine. Pojedinci su dužni da učestvuju u stvaranju „zdravog“ javnog mnjenja, a kao razlog stoji zajednički, javni interes koji je mnogo veći od zbira pojedinačnih interesa (bolje reći: pojedinačnih nezainteresovanosti).

Prosto je smešan argument direktora RTS-a koji je u jednoj emisiji svoje televizije rekao kako je njena prednost ta što nije u vlasništvu tajkuna ili stranaca. Jer tajkuni i stranci imaju svoje interese koji se kose sa suštinskim javnim interesom svih građana. A njihov je interes, sudeći po onome što nam javni servis evropske Srbije pruža, da RTS bude servis za permanentno celodnevno reklamiranje političkih partija (RTS javlja šta je ama baš svaki političar imao da kaže o ama baš svemu), opitni centar za nestručne novinare i neobrazovane laike (ekonomija, međunarodna politika, kultura, nauka) i televizija kojoj ste voljni da plaćate ceo iznos pretplate samo kada bi ukinula komentatore za vreme prenosa sportskih manifestacija.

Iako je suštinski važnija kritika koja se tiče prinudnog finansiranja nečega što pojedinci sami ne bi hteli, ja ću se ovde osvrnuti na sadržaj. Kako sam poslednjih pola godine odlučio da povećam dnevni prosek praćena televizijskog programa, slobodan sam da iz jake konkurencije izdvojim par javno-servisnih emisija koje mi osobito idu na ganglije.

5. Evronet

Kratkometražna dokumentarna forma u kojoj nam se kao velike evropske vrednosti prodaju trivijalije kojima se bave organizacije civilnog društva. Da se razumemo, te ‘trivijalije’ su svakako od velikog značaja za zainteresovane građane, ali uparivati ih sa određenom političko-vrednosnom matricom poput evroentuzijazma je svojevrsna pilićarska propaganda. S druge strane, kako se dublje osnove te evroentuzijastične filozofije ne ispituju, jedino nam ostaje da ovu emisiju gledamo kao vrstu televizijskog pamfleta. Ja mislio da je Evropska Unija nekakav važan politički konstrukt, ali po autorima ove emisije se ona svodi na postavljanje rampi za invalide i sakupljanje izmeta vaših pasa u parku.

4. Sasvim prirodno

Mnogi ljudi vole Jovana Memedovića. Harizmatičan lik, voli da se zajebava, druži se sa običnim narodom i tako to… I lepo je to videti u njegovim reportažama da se u poslednje vreme sve ne svodi na priču čoveka koji sa autsajderske pozicije veliča život autentičnih srpskih seljaka samo kako bi išao od jednog do drugog i najedao se sušenog mesa i ovčijeg sira. A mesom i sirom je toliko oduševljen da ne prestaje sa panegiricima teškom ali plemenitom seoskom životu i gorštacima koji žive u skladu sa prirodom. Prosto da se čovek zapita, što bre, Jovane, ne kupiš 50 ovaca i odeš na Staru planinu da budeš sasvim prirodan do đavola?

3. Beogradska hronika

Ovo je zicer. Ako želite da saznate u kojoj se zgradi u Beogradu pokvario vodomer, u kom parku ima najmanje krpelja koji su rešili da pojedu vašu decu i pse, ko je kriv i odgovoran što seljaci na pijacu iznose prskane krastavce, koliko je vozila gradsko saobraćajno jutros poteralo na ulice i u kom se vrtiću javio slučaj deteta obolelog od salmonele i da li zbog toga treba nekog streljati, sve te (i još mnoge) informacije možete dobiti ukoliko zasednete ispred svog, jelte, malog ekrana negde između pola šest i šest. Vašoj sreći neće biti kraja ukoliko emisiju vodi simpatična kratkokosa voditeljka koja toliko želi da pomogne svojim sugrađanima da svakog trenutka nesebično rizikuje da mašući rukama sama sebe udari po nosu ili toliko gestikulira svakim pojedinačnim mišićem i hrskavicom svoje glave da je RTS morao da zaposli fizioterapeuta zaduženog da nam se ona iznova vraća bez težih povreda.

Ne mogu skroz meritorno da sudim iz razloga drastične nekompetentnosti, ali nisam siguran čemu služi jedna ovakva emisija, posebno ako ste u Beogradu poslednji put bili u četvrtom osnovne sa ekskurzijom koja je posećivala zoološki vrt. U redu, naš glavni grad ima svoju specijalnu emisiju jer je jednostavno najveći. Pokvareni vodomeri, razjareni krpelji, otrovni krastavci i lukave salmonele mogu za samo jedan dan desetkovati našu populaciju (i to njen najbitniji deo, dodao bih), urnisati ekonomiju, zaustaviti evropske integracije, sprečiti dalje velike sportske uspehe, razoriti kulturno-umetničku nadgradnju i vaša je dužnost da kao stanovnici Bosilegrada, Kučeva, Krupnja, Velikog Šiljigovca i Donje Sabante podržite jedan takav poduhvat od velikog javnog značaja. Što bi rekli ekonomisti – you are better of nego da nema Beogradske hronike.

2. Oko/Oko magazin

Ovo bi trebalo da je ozbiljna emisija što joj, imajući u vidu sputavajuće faktore televizijskog medija, iznenađujuće uspeva. Bar dok njeni novinari ne krenu da se bave ozbiljnim temama… Činjenica da je jako složeno uređivati i proizvoditi svakodnevnu polučasovnu emisiju ipak ne može biti opravdanje za ortodoksne gluposti koje možete u njoj čuti. Jer, čim se brojne novinarke poduhvate neke globalne teme poput ekonomske krize, klimatskih promena ili međunarodne politike dobijamo smešne rezultate uvijene u oblandu istraživačkog novinarstva sa komentarom. Tako je moguće da stručni sagovornik na temu klimatskih promena bude jedan sociolog, da novinarka upoređuje regulisanje emisije ugljen dioksida sa regulisanjem pušenja u zatvorenim prostorijama, da urednik Zoran Stanojević poentira kako je legitimno zabraniti ljudima da prodaju neki svoj proizvod (rakiju) kako bi se zaštitili potrošači itd. Prava javno-servisna škola. Izveštava i obrazuje u isto vreme. Za male pare. I potpuno ideološki neutralno… U skladu sa glupavom mantrom ‘verujte našim očima’.

Ipak, moj favorit u tom kompleksu emisija je tzv. Oko ekonomije koje ide sredom. Opštepoznata je činjenica da naše novinarstvo ne može da se pohvali poznavanjem ekonomske problematike, a faktor da se ovde radi o televiziji još više otežava situaciju. U svakom slučaju, gospođa Vesna Damjanić-Branković pokazuje da je toliki dunster za temu kojom pokušava da se bavi da ja, inače sklon mazohizmu, sredom uveče dobijam žestoke napade oboljenja koje se zove ‘razgovor sa uključenim televizorom’. Vesna je za ekonomsku problematiku na RTS-u ono što je Sandra Perović za film. Ali za razliku od Sandre koja se baca složenim kinematografskim terminima poput ‘estetika’, ‘omaž’ i ‘dekonstrukcija’, voditeljka Oka ekonomije svoju filozofiju najčešće svodi na pitanje koje često postavlja svojim gostima, a koje glasi – ‘a šta obični građani mogu da očekuju’. Jer, obični građani su glupi, a njihove jeftine ulaznice ipak moraju da se isplate… Ako treba u par reči opisati metod vođenja emisije dotične voditeljke, onda je to – ‘zaboraviš mozak na natkasni, obuješ visoke štikle, upadaš u studio i postavljaš glupa pitanja’ – metod koji je do paroksizma razvila jedna druga RTS-ova vedeta, Olivera Kovačević.

1. SAT

Porodična manufaktura Alvirović svakog vikenda ima privilegiju da nas pozdravlja iz kruga svoje privatne firme čiji je glasoviti naziv Nacionalna vozačka akademija. Spojivši lepo sa korisnim, Alvirović i sin jednom nedeljno pokušavaju da građanstvu podignu svest o važnosti bezbednosti u saobraćaju, pilićarski se grebući pritom za besplatno reklamiranje Nacionalne vozačke akademije koja se baš tim segmentom saobraćajne bezbednosti i bavi. Stojeći na asfaltnoj pisti ispred flote NAVAK-ovih Tojota, Mirko Alvirović je iz nedelje u nedelju satima razglabao sa stručnim sagovornicima o svim prednostima koje nam donosi novi Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. Kamera je svedočila da je Mirko telom bio u društvu svojih sagovornika iz MUP-a i Ministarstva infrastrukture, ali je mikrofon iznova dokazivao da se on duhom ipak nalazio duboko u njihovom rektumu.

Ne manji greh je i taj što je ovom emisijom u TV selebritise Alvirović lansirao portparola saobraćajne policije, izvesnog majora Rebića koji je, uz Tojote sa NAVAK logom, postao redovni inventar u toj emisiji. Ali, ne bilo kakav inventar, već onaj koji u svakom trenutku može da izdeklamuje koji saobraćajni prekršaj nosi koliko kaznenih poena. Rebić je dogurao i do Utiska nedelje gde ga je svojim neumesnim insinuacijama nervirao Proka libertarijanac. Biće od majora opasan PR, možda i blog otvori…

Vlaška magija vs. Jirgen Habermas

Pre neku noć sam rešio da gledam B92. Motao tako kanale neodlučan da li da zaustavim na pornićima ili reprizi pretposlednje etape Tur de Fransa i slučajno mi pade na pamet da na devedesetdvojci možda ima nešto što će da me iznervira. I bi tako… Upao sam na pola neke epizode serije Paranormalna Srbija u […]

Pre neku noć sam rešio da gledam B92. Motao tako kanale neodlučan da li da zaustavim na pornićima ili reprizi pretposlednje etape Tur de Fransa i slučajno mi pade na pamet da na devedesetdvojci možda ima nešto što će da me iznervira. I bi tako… Upao sam na pola neke epizode serije Paranormalna Srbija u kojoj se govorilo o vidovnjacima, magovima i vračarama (sa posebnim osvrtom na vlašku magiju), o tome kako varaju naivan narod i uzimaju mu zadnje pare.

Nisam ljubitelj vračara iz sasvim ličnih razloga. Naime, dok sam još bio keder i baba mi još bila živa, imao sam prilike da se nagledam opskurnih metoda za izlečenje raznih opskurnih boljki. Ne, nije se moja baba lično bavila time, ali je volela da s vremena na vreme poseti druge koje su se time bavile. Roditelji na poslu, a ona uprti moju sestru na leđa, mene za ruku i idemo la vrajitor. Tako mi je neka babuskera pre dvadesetak i kusur godina nabila pola ruke u grlo valjda pokušavajući da iščupa zlog duha iz mene. Druga mi je turila pola tuceta gujinih češljeva u kosu kako bi me izlečila od noćnog mokrenja. Za sreću, berićet i protiv uroka je valjalo o nekom prazniku zapaliti za neku žešću vukojebinu kako bi vas opet neka starija žena blagosiljala prskajući vas mokrim bosiljkom i terajući vas da se neprestano krstite dok ona izgovara neku bizarnu bajalicu na vlaškom jeziku. Što veća vukojebina i što opskurnije metode, utoliko su očajni pacijenti dolazili iz sve udaljenijih krajeva zemlje. Jednom prilikom nisam verovao starijim pratiocima da su ljudi koji su pre nas ušli kod vračke bili uopšte iz Jugoslavije jer nisam ništa razumeo šta pričaju. Dalje, kada mi je prababa umirala, kroz kuću je prošla cela divizija vrački čiji je zadatak bio da je bezbedno dopreme do pradede na onom svetu (koji je umro u snu, bez sveće, pa je tamo bio slep) i spreče je da se pretvori u moroja (neka sorta vampira) koji bi posle napastvovao stoku i čeljad po kući i komšiluku. Sva je ta zajebancija prestala kada je porodica prestala da bude proširena, a mnoge epizode su sada zaboravljene.

Međutim, nisu vračke to što me je iznerviralo u emisiji sa devedesetdvojke. Jer, jednostavno, to su običaji čija živost proizlazi odozdo, od samih ljudi, i čije bi nasilno prosvetiteljsko iskorenjivanje bilo moguće taman koliko su i hrišćani uspeli da iskorene paganske običaje. Karakteristično za ovu emisiju je bio stav moralne i intelektualne superiornosti novinarki i njihovih ‘stručnih sagovornika’, baziran na svojevrsnom sujeverju složenije vrste. Pre svega, oni su lešinarski našli protivnika koji nema nikakve intelektualne kapacitete za odbranu, protivnika koji nema svoju izgrađenu filozofiju i pogled na svet, čiji su okviri omeđeni jedino tradicijom i protokom vremena bez ikakve samorefleksije o tome ‘kako’ i ‘zašto’. Tako i mnoge druge slobodne transakcije u društvu bivaju napadane od progresivne elite iz razloga što, prema njihovom smatranju, nisu racionalne ili nemaju smisao ili ne doprinose boljitku pojedinca/društva. Racionalnost, smisao i boljitak su naravno, po njima, potpuno objektivne i apriorne kategorije…

Glavna poenta ove emisije se očigledno sastojala u konstataciji o društvenoj štetnosti postojanja jedne takve delatnosti poput vračanja za novac i pitanju zašto se društvo i država do kraja ne izbore s time. Zašto i kako je moguće da ljudi dobrovoljno stupaju u ekonomsku transakciju u kojoj zauzvrat ne dobijaju ništa što pre toga nisu imali? Odgovor je prost. Korist od ekonomske transakcije je potpuno subjektivna. To što se nekome čini da neko tu ne dobija ništa za svoj novac uopšte ne mora da bude tačno. Jer, da se razumemo, mnoge stvari za određene ljude nemaju nikakvu vrednost, a opet, drugi ljudi masovno troše svoje vreme i novac na njih.

To je svakako najradikalnije na primeru vračara i magova koji nude usluge koje su sa stanovišta racionalnog naučnog metoda potpuno neverovatne. Predviđanje budućnosti i izlečenje terminalnih bolesti su najbolji primer. Neki ljudi su spremni da se njima obrate baš iz razloga što su racionalni metodi nedovoljni. Neki ljudi ne prihvataju ‘NE’ kao odgovor i dalje se ponašaju u skladu sa tom premisom. Oni su spremni da kupe neku vrstu duševnog mira kao što su drugi ljudi spremni da plate ulaznicu za fudbalsku utakmicu jer im se jednostavno gleda fudbal. Suočen sa neizlečivom bolešću, čoveku je svejedno kome je dao svoj novac: zdravstvenom sistemu čiji je osiguranik bio decenijama, a koji ništa ne može zauzvrat da mu pruži, ili magu koji je nekim ezoteričnim metodom pokušao da ga izleči i omanuo. Iako se metodološki razlikuju, konsekvence su iste. U tom slučaju je potpuno racionalno od čoveka da pokuša sa svim mogućim opcijama koje su mu na raspolaganju jer ono što bi mogao da dobije mu neprocenjivo mnogo više znači od onoga što će da izgubi. Kao što je čoveku racionalno da u susretu sa krvoločnom divljom životinjom pokuša da beži iako je i sam možda uveren da je taj pokušaj uzaludan. Svi ga možemo smatrati ortodoksnom budalom, ali se za svoj groš on želi uveriti da su mu sve opcije zaista zatvorene.

Međutim, mogli bismo da vidimo kakva su nam objašnjenja i predloge dali u Paranormalnoj Srbiji. Jedan od stručnih sagovornika u emisiji, socijalni psiholog Dragan Popadić je pokušao da tu pojavu takođe opiše racionalnošću samih učesnika, ali su mu premise bile zaista bizarne. Njegovo polazište je da se u uređenom sistemu čovek mora ponašati racionalno ne iz subjektivnih razloga lične dobrobiti, već zbog toga što je racionalnost u takvom sistemu objektivno data i opštevažeća. Tako on ponudu na tržištu vidovnjaka i astrologa upoređuje sa ponudom prehrambenih proizvoda. Po njemu, kada kupuju pečurke na pijaci, ljudi to ne rade sa subjektivnom racionalnošću i individualnim znanjem o njihovoj jestivosti, već to rade zato što je ta racionalnost objektivisana od strane države. Pošto se pečurke već nalaze na pijaci, smatra on, onda to sigurno znači da kupci misle da su nadležni sankcionisali njihovu jestivost i neotrovnost. U suprotnom – one se uopšte ne bi ni prodavale. Odnosno, mutadis mutandis, ako se vidovnjaci, magovi i astrolozi reklamiraju u medijima to sigurno znači da je to uz zakonsku sankciju države. Ako bi poterali ovaj argument do kraja, mogli bismo slobodno reći da je u ‘uređenoj državi’ nemoguće da nešto postoji ili da se desi, a da ne bude predviđeno nekom zakonskom normom, pravilnikom ili birokratskom procedurom. Ako naiđemo na rupu pored puta duboku deset metara, onda je zasigurno sasvim bezbedno u nju skočiti jer bi u suprotnom nadležni jednostavno zabranili da ta rupa uopšte postoji! Romantičar u meni bi rekao da se radi o utopijsko ustrojenom mišljenju da ga cinik ne ućutkuje svojom tvrdnjom da se ipak radi o lepo zamotanom puzećem totalitarizmu.

To je jedno kompletno pakovanje koje dobijamo od progresivne elite koju predstavlja ova emisija. Oni ne samo da veruju da su obični ljudi po prirodi glupi i infantilni, već to dopunjuju verom da se takva dijagnoza jednostavno može rešiti dobrim pravnim normama. I to je onaj složeniji tip sujeverja koji intelektualci rado upražnjavaju. Ne veruju racionalnosti ljudi po pitanju najobičnijih ekonomskih transakcija, ali veruju njihovoj racionalnosti kada biraju one koji će da im donose zakone. Za razliku od običnog vernika koji pretpostavlja postojanje višeg entiteta od koga je on potpuno odvojen, sujeverni elitisti smatraju taj svezanjući i svemoćni entitet nije odvojen od običnog čoveka, već da je to baš taj čovek koji je pride dobio političku funkciju. Čovek je iracionalan u vođenju svojih ličnih privatnih poslova, ali kada se udruži sa drugim takvim ljudima i donese pravnu normu koja reguliše privatne poslove individua, onda je taj kolektiv racionalan?

Novinarke dalje u emisiji primećuju da su zahvaljujući Republičkoj radiodifuznoj agenciji magovi i vidovnjaci izbačeni sa elektronskih medija u Srbiji (osim kablovske valjda?), ali onda sa indignacijom utvrđuju da takva praksa ne može da se primeni na štampane medije jer postojeća regulativa nije dovoljna. Da, glupače jedne, to se zove sloboda govora i to je ona ustavna kategorija koja vam omogućava da radite to što radite. Jer ako vi mislite da ste jači i zabranite im da rade ono što rade, onda ja ne bih ni prstom mrdnuo kada bi vaši protivnici postali jači i jednostavno vam zabranili da se dalje bavite novinarstvom.

Goran Karadžić iz Republičke radiodifuzne agencije tu takođe sa žaljenjem konstatuje da i oni nisu baš svemoćni što se toga tiče jer, eto, dok oni napišu prijavu prekršajnom sudiji, pa dok sudija postupi po njoj, pa postupak dok se završi, to može da potraje ohoho od kršenja dispozocije do izricanja sankcije. Nije mu dovoljno što su im dali izmišljeni posao nego, kaže čovek, bilo bi praktičnije da je to sve lepo u njihovim rukama. To se, gospodine, zove podela vlasti i isto je jedna ustavna, normativna kategorija. Jedno telo donosi pravnu normu, drugo postupa po njoj, treće utvrđuje sankcije za njeno kršenje. Verujem da bi bilo najpraktičnije kada bi se sve tri oblasti spojile u funkciju jednog čoveka ili neki kolektivni organ sačinjen od vrlo pametnih ljudi sa doktoratima prestižnih univerziteta, ali istorijske okolnosti su takve da je to nemoguće. Pre dva veka je pobedila kontrarevolucionarna struja u društvenim naukama i uveli su kontrolu i ograničenja vlasti kao normu. Da su pobedili progresivci, svet bi sigurno bio lepše mesto bez vidovnjaka, astrologa i glupih ljudi koji nerviraju pametne novinare i druge stručnjake.

Snježana Milivojević, profesorka na FPN, nije toliko daleko išla, verovatno shvatajući kuda bi mogao da vodi zahtev za čvršće regulisanje oblasti medija od strane države. Zato se ona bacila na sferu civilnog društva. Njen zaključak je takav da su sve te aberantne pojave poput vidovnjaka i magova (a i drugih stvari) proizvod nepostojanja – pazi sad – dijaloga u društvu u poslednjih dvadeset godina. Znači, do Zorke i Kleopatre (cinik bi rekao: i Srebrenice) ne bi uopšte ni došlo da smo jednostavno ovako kolektivno, kao društvo, upražnjavali malo Habermasovog komunikativnog delanja. Poštujem to mišljenje i verujem da sam ovim mojim postom malo ublažio tu profesorkinu zamerku jer zam izrmbačio cele tri strane na diskurzivnom nivou. To je moj doprinos društvenom dijalogu, moja šihta komunikativnog delanja. Gde je blagajna da podignem dnevnicu?

Frank Lampard, Carlos Tevez i čista proceduralna pravda

Fudbalska igra bi bar u teoriji trebalo da bude primer praktične primene koncepta čiste proceduralne pravde. Da to baš i nije slučaj svedoče nam neke utakmice sa aktuelnog svetskog prvenstva gde zvezde postaju sudije koje svojim odlukama urušavaju sam koncept „pravednosti“. Za početak bi valjalo objasniti termin čiste proceduralne pravde koji se koristi u ovom […]

Fudbalska igra bi bar u teoriji trebalo da bude primer praktične primene koncepta čiste proceduralne pravde. Da to baš i nije slučaj svedoče nam neke utakmice sa aktuelnog svetskog prvenstva gde zvezde postaju sudije koje svojim odlukama urušavaju sam koncept „pravednosti“.

Za početak bi valjalo objasniti termin čiste proceduralne pravde koji se koristi u ovom tekstu, termin koji se može sa lakoćom primeniti na bilo koju vrstu igre sa „transparentnim“ pravilima koju upražnjavamo – od ferke sa Ciganima koji sakupljaju aluminijum ispred zgrade, preko basketa sa komšijom do Mortal Kombata sa mlađim bratom na igračkoj konzoli. Koncept proceduralne pravde nije nov i karakteriše ga vezanost za Common Law sistem prava, ali ga je teorijski aktuelizovao Džon Rols, pripadnik tzv. liberalno-egalitarne struje američke političke filozofije, u već klasičnom delu Teorija pravde. On tu razlikuje tri vrste proceduralne pravde: savršenu (znamo kakav ishod treba da bude i znamo procedure koje vode do tog ishoda), nesavršenu (znamo kakav ishod treba da bude, ali nemamo efikasne procedure koje vode do njega) i čistu (imamo proceduru, pa kakav god da je ishod – pravedan je).

E sad, igranje igara potpada pod čistu proceduralnu pravdu baš iz razloga što je ishod igre – kakav god da je – pravedan ako se poštuje procedura, tj. upražnjavaju pravila igre. Pravila igre su tu mešavina svesnih ljudskih intervencija čiji je cilj da igru učine zanimljivijom, prijemčivijom ili komercijalnijom i nesvesnih prećutnih promena koje su plod iskustava samih učesnika u igri. Problem je što je većini igara potrebno arbitriranje u primeni pravila da bi uopšte došlo do nekakvog ishoda koji nas zanima. Kad kažem većina igara – mislim na one koje nas uglavnom interesuju. Npr. u dvoboju katanama uopšte nije potreban arbitar da bi utvrdio kome od suparnika je odsečena ruka ili glava, ali je recimo u fudbalu vrlo neophodno da arbitar svojom odlukom sankcioniše dešavanja na terenu. A pošto je arbitar samo čovek, koncept čiste proceduralne pravde je tu u problemu i prelazi u ono što bi Rols nazvao kvazičistom proceduralnom pravdom.

Fudbalska igra je tako ustrojena da sve što se tiče poštovanja pravila igre zavisi od sudije. Igrači znaju pravila igre i znaju da su ona uslov bez koga ta igra ne bi ni postojala na prvom mestu, ali su u svakom trenutku spremni da ih prekrše zarad povoljnijeg rezultata za svoj tim. I nije to samo pitanje podsticaja velikim novcem, statusom, slavom i mladim devicama što tera ljude da ne poštuju pravila igre, jer toga ima i u beton ligama u kojima igrači nemaju baš nekih velikih razloga da trče za loptom i lome sebi noge, a ipak to rade. Ne bih ulazio u razloge zbog čega fudbaleri ne poštuju pravila sopstvene igre jer je to kardinalni filozofski problem kome ja nisam dorastao, ali mogu da povučem paralelu sa pravnim poretkom jedne države, što hoću da uradim još od početka teksta.

U idealnotipskom slučaju pravnog sistema u kome bi se u empirijskom smislu primenjivala koncepcija proceduralne pravde, gotovo je izvesno da bi postojao razvijeni arbitražni, odnosno sudski sistem koji bi na svaki mogući način pokušao da zadrži pravednost procedure. Sudski sistem se bazira na dve premise. Prva je da sudska procedura mora biti takva da svojom „pravednošću“ zadovolji sve strane u sporu bar do one tačke gde bi troškovi vođenja spora (žalbe, apelacione instance) bili manji od troškova prvobitnog kršenja proceduralnih pravila. Druga je da se činjenice koje su relevantne za spor pokušavaju objektivizovati (dokazni postupak) na takav način da bi svaki čovek koji je u poziciji sudije mogao da izrekne identičnu presudu.

Problem sa fudbalom je što postupak suđenja uopšte nije vezan za ove premise. Prvo, iako je moguće da kršenje pravila igre bude istovremeno očigledno obema stranama u meču, neadekvatnost i „nepravednost“ sudske procedure će sasvim lagano proći preko tih kršenja u slučaju da ona nisu bila očigledna samom arbitru. Drugo, objektivizacija spornih činjenica u fudbalu uopšte ne postoji, sve je na trenutnoj, brzoj proceni jednog čoveka. Ili trojice njih, svejedno… Sudija u fudbalskom meču nije sudija u smislu u kome tu reč koristimo za pravni poredak. On je tu više svedok ili očevidac koji ima moć da svoj subjektivan stav o datom događaju svojom pištaljkom pretvori u konačnu odluku. Njegov subjektivan stav ili mišljenje je ujedno i presuda, a to je, rekao bih, vrlo neubedljiv način za dostizanje nekakvog ideala pravednosti.

Tu nemamo mehanizme koji mogu ispravljati kršenja pravila igre tokom same igre, kao u tenisu, ili posle nje, kao u automobilizmu. Sad, pobornik tradicionalnih metoda suđenja bi mogao reći da jeste važno održavanje pravedne procedure odnosno poštovanja pravila igre, ali da to već uključuje nulto pravilo koje glasi: „Ako sudija nije dosudio nešto što nije bilo po pravilima, onda se to efektivno nije ni desilo.“ Moj odgovor je da su onda jedna od dve stvari u fudbalu redundantni, ili pravila igre ili sudije.

Poenta svega ovoga je da smatram da bi bilo bolje kada bi se u fudbalskoj igri pojačali kapaciteti za zaštitu samih pravila igre. Prosta stvar poput definitivnog uvođenja sudija na gol-aut liniji bi sprečila tragikomičnu situaciju da par sekundi posle očitog Lampardovog gola ili Tevezovog ofsajda milijardu ljudi zajedno sa sudijama na terenu vidi da je greška napravljena, ali da ne postoje mehanizmi da se ispravi. (Bojim se da su sudije sada imale, uz više hrabrosti, jedinstvenu priliku da naprave neku vrstu presedana u tom smislu.) Možda bi mehanizmi za ispravljanje takvih grešaka poput pregledavanja video snimaka ili poništavanja čitavih mečeva (primer Francuske i Irske) bili previše radikalni, ali je zaista bizarno da se ne pokušava sa sprečavanjem da se greške uopšte pojave. I tu se ne radi o nekakvom pozivu na to da se igra učini bržom, zanimljivijom ili prijemčivijom za neinicirane u fudbal, već jednostavno o tvrdnji da je bolje za igru da se njena pravila poštuju nego obratno.

Algoritam i silogizam

Prošle godine sam pisao o Earth Hour akciji, ali ću i sad nešto dodati… Takođe sam u više navrata objašnjavao zašto su takve simboličke akcije ništa drugo do masovni treninzi usiljene moralnosti koji se (sa sumnjivim efektima) ponavljaju u redovnim intervalima. Doduše, ako imate nevladinu organizaciju, obeležavanje ovakvih događaja vam svakako dobro dođe… Da pređemo […]

Prošle godine sam pisao o Earth Hour akciji, ali ću i sad nešto dodati… Takođe sam u više navrata objašnjavao zašto su takve simboličke akcije ništa drugo do masovni treninzi usiljene moralnosti koji se (sa sumnjivim efektima) ponavljaju u redovnim intervalima. Doduše, ako imate nevladinu organizaciju, obeležavanje ovakvih događaja vam svakako dobro dođe…

Da pređemo na stvari iz naslova. Pre svega – algoritam. Protekle zime se u Americi usijala debata o klimatskim promenama imajući u vidu da su mnogi delovi severnoameričkog kontinenta bili zatrpani snegom otprilike koliko i istočna Srbija. Skeptici su, naravno, to jedva dočekali da nastave paljbu po pobornicima globalnog zagrevanja započetu još za Climategate afere (a i ranije). Naučnici su se branili od takvih napada na dva načina, od kojih mislim da je jedan legitiman, a drugi nije. Legitimna odbrana se sastojala u konstataciji da jedan tako kratak vremenski interval ne mora ništa da znači u utvrđivanju statističkih pravilnosti. Taj argument su koristili i skeptici imajući u vidu tendenciju da se o naučnom problemu tolikih razmera zaključuje na osnovu merenja koja obuhvataju period od samo nekoliko godina ili decenija.

Drugi, nelegitiman argument je onaj koji je tvrdio da se hladni talas potpuno uklapa u predviđanja pobornika globalnog zagrevanja. Naime, teorija antropogenog globalnog zagrevanja upravo predviđa pojavu takvih ekstremnih vremenskih obrazaca u sve većem broju. Zovite me poperovcem, ali takva argumentacija je jedna obična glupost. To ne samo da je nemušto proročanstvo na nivou sastavljača horoskopa, već je i isprazna tautologija koju “poznaje” svako živo biće na ovoj našoj planeti. Činjenica da se vreme menja je usađena u genetski kod svake zeljaste biljke, kišne gliste ili daždevnjaka. Dokazati da je za određene atmosferske “ekstreme” zaslužan čovek je jednako dokazati da takvi ekstremi nisu postojali pre čovekovog silaska sa drveta ili odakle već kreacionisti misle da je čovek sišao… Čini mi se da je teorija da je Bog lezbejka u ovom slučaju ipak plauzabilnija…

Međutim, tu dolazimo do spoja klimatskog alarmizma i masovnih medija. Modus koji se upotrebljava u medijima prilikom izveštavanja o naučnim istraživanjima klime ima oblik envajromentalističkog algoritma. On je karakterističan po tome što upoređuje određeni parametar (temperatura, gasovi staklene bašte u atmosferi) iz sadašnjeg doba sa istim tim parametrom iz tzv. preduindustrijskog doba (šta je kog đavola to predindustrijsko doba kada Zemlja postoji već par milijardi godina?) i na osnovu toga iznosi zaključke. U sledećem primeru envajromentalističkog algoritma uzećemo temperaturu kao parametar (T je temperatura iz nekog ranijeg doba, a T1 sadašnja temperatura). Algoritam izgleda ovako:

IF T != T1

THEN “najebali smo”

ELSE “unesi nove parametre”

Po ovakvom algoritmu možemo da zaključimo nekoliko stvari. Prvo, klimatske promene postoje uvek i svuda, termin “promena” je tu redundantan imajući u vidu da je već obuhvaćen terminom “klima”. Drugo, ako ste skloni alarmizmu, verovatnoća da ne najebete od klimatskih promena je manja od verovatnoće da će vas u glavu udariti meteorit dok odrađujete svoju šihtu u podzemnom kopu u Resavskim rudnicima. Treće, sto mu gromova, moramo nešto da učinimo povodom toga.

Tu dolazimo do društvenog delanja kao metoda za rešavanje percipiranih problema i ispunjavanje interesa. I tu na scenu stupa politički silogizam koji glasi:

Moramo da učinimo nešto.

Ovo je nešto.

Dakle, moramo da učinimo ovo.

Ranije sam takođe pisao kako je u političkom delanju daleko probitačnije raditi nešto nego ne raditi ništa, iako nam ama baš ništa ne garantuje da to “nešto” daje bilo kakve rezultate. Sa stanovišta javnog mnjenja je skandalozno da se po nekom pitanju ne radi ništa, čak i ako je raditi nešto mnogo gore od nedelanja. Da ne govorimo sada o formalnoj neispravnosti gornjeg silogizma imajući u vidu da “nešto” iz prve premise uopšte nije identično sa “nešto” iz druge. Ako ovakav politički silogizam primenimo na situaciju protiv koje se bore envajromentalisti, možemo reći da je za sprečavanje klimatskih promena bolje da se svi kolektivno uhvatimo za uši i igramo nego da jednostavno ne radimo ništa.

Zašto ljudi uopšte gase svetlo na sat vremena? Ima više mogućih odgovora, poput osećaja da se doprinosi rešenju nekog velikog problema, učvršćivanja svog stava moralne superiornosti, pripadanja grupi koja čini ispravnu stvar, pomodarstva, kratkotrajne zabave, “davanja poruke”, ali ćemo sva ta objašnjenja sada zaobići i okrenuti se primarnom razlogu. Ljudi se uključuju u ovu akciju pre svega zato što imaju struju u svojim kućama. Zato što su jednostavno na samo korak od prekidača kojim će sve ponovo vratiti u normalu ako im ta normala bude hitno potrebna. Sat vremena u mraku godišnje kao kupovanje nekakvog oblika ekološke savesti je lak, brz i bezbolan posao koji pritom ima ogroman medijski odjek. A da bi se osećali kao deo grupe koja je na pravoj strani, potrebno je samo da imate uvedenu električnu energiju i volju da je sat vremena ne upotrebljavate. Siguran indikator da Srbija jeste na “pravom putu” je i proslava sata za našu planetu u našim gradovima. Zamislite da se neko setio da obeležava ovu stvar pre samo 10-11 godina kada smo rešili da obaramo Miloševića jer nam je, između ostalog, bilo prekipilo i od silnih restrikcija struje. Vrlo je verovatno da bi od tog pametnjakovića u to doba ostale samo cipele koje bi pronašli u kavezu sa belim medvedima beogradskog zoološkog vrta.

Sat za našu planetu je siguran znak da su se i u našu zemlju uselile popularne pomodnosti sa zapada, poput onih koje ja volim da zovem “sindromom punog stomaka”. Earth Hour je jedan od oblika tog sindroma, stvar koja može da padne na pamet samo ljudima koji ne znaju šta će više od udobnosti koje poseduju pa su rešili da se malo igraju indijanaca. Siromašnim ljudima trećeg sveta (ako su uopšte čuli za to) tako nešto mora da izgleda kao kompletna ludost. Ne pomaže ni to što ih mnogi odavde gledaju kao ideal zelene utopije, oni bi u svakom trenutku prihvatili negativne eksternalije klimatskih promena za udobnost celodnevnog posedovanja električne energije. Dalje, Earth Hour je takođe pogodan zbog njegove potpune izvesnoti. Ne samo da su oni koji ga upražnjavaju potpuno sigurni da svakog trenutka mogu da upale svetlo ukoliko postoji neka hitna potreba, nego je u kalendarskom smislu njegovo održavanje potpuno izvesno (zadnja subota marta). Zamislimo situaciju kada smo usred nekog važnog posla za kompjuterom, ili čujemo kako je dete počelo da urla u krevetu usred noći, ili kako pokušavamo da skuvamo mleko na električnom šporetu ili smo u metrou sto metara ispod površine zemlje. I baš tada nestane struje. Naša reakcija sigurno nije – uh, baš super, nestalo struje, bilo je vreme da se već jednom doprinese borbi protiv globalnog zagrevanja. Naša reakcija je bes, jer posao koji nas čeka sada moramo da obavimo na teži način ili nikako, jer svi u suštini znamo da struju ne koristimo zato što smo varvarske ubice sopstvene planete, već zato što nam ona neizmerno olakšava život. Međutim, svake poslednje subote marta, neki od nas pronalaze prekidač infantilnosti u svom mozgu kako bi se malko igrali pravednika koji spašavaju svet…

Sat za našu planetu je zato, po mom mišljenju, globalni festival licemerja. Ljudi koji upražnjavaju ovu akciju su zato, po mom mišljenju, licemeri kojima bih verovao samo ako lepo odjave svoje električno brojilo i naviknu se da žive bez struje svaki dan. Smatrao bih ih onda doslednim ludacima, doduše, ali sigurno ne licemerima. Rukovodioci gradova koji danas daju naloge da se ulična rasveta isključi na sat vremena su, po mom mišljenju, politički populisti koji padaju na pritiske jedne infantilne interesne grupe. Zašto ne razmontiraju tu uličnu rasvetu i ostave svoje gradove u mraku tokom cele godine?

Drvoseče protiv opšteg dobra

Živeti u šumi ovih dana apsolutno ne znači biti uskraćen metropolitenskih vesti i urbanih furtutmi iz glavnoga grada. Tako smo prethodnog meseca imali frku oko odstranjivanja izvesne količine drveća, uglavnom na zvezdarskoj opštini. Kako se u određenim krugovima razvio žargon u kome se Priroda zove Drvo, a Drvo kaže Platan (uostalom, zar sinonim za Životinju […]

Živeti u šumi ovih dana apsolutno ne znači biti uskraćen metropolitenskih vesti i urbanih furtutmi iz glavnoga grada. Tako smo prethodnog meseca imali frku oko odstranjivanja izvesne količine drveća, uglavnom na zvezdarskoj opštini. Kako se u određenim krugovima razvio žargon u kome se Priroda zove Drvo, a Drvo kaže Platan (uostalom, zar sinonim za Životinju nije Pas?), tako smo na inicijativu beogradskih poglavara da ogole Bulevar revolucije i prepolove Zvezdarsku šumu dobili adekvatnu green-rooted reakciju. Od anarho-primitivista sa asfalta, preko fanbojeva Slavoja Žižeka, do slobodnih intelektualaca i kulturnih “radnika”, uključujući “ako vam je dobro, onda ništa” i “ako vam je do morala u politici, idite u…” medije, dobar deo srbijanskih medijskih opinionmejkera je imalo da kaže šta misli o seči platana, a i šire.

Da vidimo sad šta je to šire o čemu su gospoda pisala, a da platane ostavimo pored puta (horizontalno ili vertikalno, svejedno je). Jer, za sudbinu platana me odavde nešto i baš briga, kao što je i nekog žitelja Bulevara briga da li neko tamo u Srbiji ima tekuću vodu ili prohodan drum. Interesantnije je osvrnuti se na kompleksne socio-ekonomske analize i seciranje današnjeg političkog i društvenog zeitgeista i weltanschauunga, a povodom grupe testerama naoružanih i oficijelnim štambiljom ovlašćenih drvoseča.

Kada u političkoj raspravi čovek želi da jeftino i na brzinu učvrsti svoju poziciju on se laća samorazumljivih pojmova čiji su zvučni efekti jaki, ali čija je sadržina prilično nejasna. Neki od tih samorazumljivih pojmova koji ništa ne koštaju a puno daju su i “javno dobro” i “privatni interes”. Kada neko pokušava da podupre svoje argumente, onda se pozove na javno dobro i opšti interes. Kada želi da ih još više ojača od moguće kritike, onda se deklarativno izjasni protiv partikularnih interesa. Takav način postavljanja stvari kod političara npr. volimo da okarakterišemo kao populizam. Međutim, ako sličan argumentacijski niz koji isparava u svojoj samorazumljivosti upotrebi neki uvaženi intelektualac, onda je to lični stav, kolumna ili blog.

Tako smo poslednjih mesec dana imali prilike da čitamo da je seča drveća po Beogradu još jedan obred žrtvovanja javnog dobra na oltar privatnog interesa, profita ili samog nečastivog – kapitalizma. Ili kako bi to Teofil Pančić slikovito prikazao:

Rekao bih, jedno je van sumnje: građani se na sopstvenoj koži uče životu u kapitalizmu. To jest, uče da je taj život neka vrsta neprestane, danonoćne borbe za javni prostor i za javni interes, strukturalno neprestano ugrožen od parcijalnog interesa zvanog Profit; baš onako kako je život u socijalizmu uglavnom bio neprestana borba za individualne slobode, neprestano ugrožavane totalitarnom, monopolističkom interpretacijom „javnog interesa“, kako su ga već proizvoljno tumačili Ovlašćeni Žreci.

Ako ostavimo sad po strani uputstvo jednog mog prijatelja da je u pisanju jako probitačno s vremena na vreme otkrivati dijalektičku strukturu stvarnosti kako bi se ispadalo pametan pred čitalaštvom, možemo ostati na pitanju ko su ti građani i šta su to javni prostor i javni interes? Pre svega, kako se dolazi do tog javnog interesa? Da li je to neki permanentni telepatski plebiscit, rusoovska opšta volja, stav koji zastupaju profesionalni zastupnici javnog interesa ili nešto deseto? Mnogo je spekulacija oko toga šta će se desiti sa Bulevarom kada platani budu zamenjeni novim drvećem. Kao da parkiranje automobila nije javni interes? Kao da izgradnja lakog metroa nije javni interes? Kao da zaposlenje za drvoseče nije javni interes? Kao da snabdevanje bejzbol saveza Srbije velikim brojem palica od platana nije javni interes? Neko može legitimno da kaže da su platani veći javni interes od povećanja broja parking mesta na Bulevaru, ali bi i obrnuto mišljene bilo sasvim legitimno. Ispostavlja se na kraju da je javni interes samo najmasovniji i najglasniji skup privatnih mišljenja i, u krajnjem slučaju, privatnih interesa. Jer, nije za mene javni interes da se asfaltira put kroz selo zato što ja ZNAM da to zaista jeste javni interes, već zato što SMATRAM da je tako bolje za mene i one do kojih mi je stalo.

U modernim društvima se to smatranje o poželjnim opštim dobrima i opštim interesima razrešava u izbornim ciklusima. Što je veća sfera koju obuhvataju javna dobra i javni interesi to je i veća moć uticaja izabranih u upravljanju tim dobrima. Tu ne pomažu ni Platonovi filozofi-upravljači koje odnekud izvlači V. Milutinović u svom tekstu na Peščaniku, jer je i benevolentna moć upravljanja široko shvaćenim javnim dobrom neprocenjivo opasnija od malicioznog privatnog sopstvenika.

Moram da priznam da mi je u slučaju platana i Zvezdarske šume npr. najnejasnija optužba za profiterstvo. Ili kako to Feđa Dimović u Politici kaže:

Широм Србије природа се константно уништава зарад приватних интереса и профита.

Ove zime sam utrošio sigurno preko 15 kubika ogrevnog drveta iz čistog privatnog interesa – da se ne bih smrzao. Jesenas smo odsekli tri naočita bagrema kako bismo od njih napravili bandere za električnu mrežu (EPS smatra da nije od javnog interesa postavljati betonske stubove) iz čistog privatnog interesa – volim da koristim aparate koji koriste električnu energiju jer mi olakšavaju život. JP Srbijašume svake godine poseku par stotina hiljada kubnih metara drveta koja se pretvaraju u čist profit. Ali taj profit se ne stvara iz ekocidnih namera ljudi, već iz njihove želje da žive lakše i udobnije, kao što ni ostali proizvođači i trgovci ne profitiraju zbog toga što su zli i lukavi već što se nama više isplati (ne samo u ekonomskom smislu) da kupimo stvari od njih nego da ih sami pravimo ili sakupljamo.

Borba za platane na Bulevaru i Zvezdarsku šumu prema tome nije nikakva borba za javni interes po sebi, jer njega kao takvog i nema. Imamo samo ono što mi kao pojedinci i grupe smatramo da je javni interes, sve ostalo je sofisterija i politički populizam koji je, ovoga puta, uperen protiv samih političara.

Keks za mačke

– Daj dinar za leba. – Jedi bez leba! Konverzacija između gladnog cigančeta i jednog studenta šumarskog fakulteta. Inspekcija Ministarstva poljoprivrede je juče izašla u medije sa podacima kako je hleb u Srbiji zadovoljavajućeg kvaliteta, a samo jedan odsto uzoraka iz 728 pekara je sadržao hemijske materije u količini većoj od dozvoljene. Komentatori na devedesetdvojkinom […]

– Daj dinar za leba.

– Jedi bez leba!

Konverzacija između gladnog cigančeta i jednog studenta šumarskog fakulteta.

Inspekcija Ministarstva poljoprivrede je juče izašla u medije sa podacima kako je hleb u Srbiji zadovoljavajućeg kvaliteta, a samo jedan odsto uzoraka iz 728 pekara je sadržao hemijske materije u količini većoj od dozvoljene. Komentatori na devedesetdvojkinom sajtu i građani intervjuisani u RTS-ovom Dnevniku se ne slažu i smatraju da kvalitet hleba u Srbiji treba da bude znatno bolji.

Ukoliko niste zadovoljni kvalitetom hleba koji kupujete, evo nekoliko predloga da to promenite:

1. Prestanite da koristite hleb ili umesto njega koristite neki supstitut.

2. Hleb koji kupite odnesite u laboratoriju kako bi ga ispitali. Eventualnim lošim rezultatom testa “ucenjujte” proizvođača i ubeđujte ljude da tu više ne kupuju (osnujte neformalno udruženje potrošača).

3. Kupite brašno i sami pravite hleb. Možda otvorite i pekaru…

4. Obezbedite parcelu na kojoj možete uzgajati odgovarajuću žitaricu od koje biste kasnije pravili hleb.

Hleb je proizvod kao i svaki drugi. Razlika je u tome što se cene i fizičke karakteristike standardnih vrsta hleba utvrđuju tradicionalnim metodama dogovorne ekonomije, te je kvalitet u skladu sa konkurencijom.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu prilično pohvalne rezultate pekara, može se posumnjati na sitnu korupciju na relaciji proizvođači hleba – inspekcija. Mogućnost korupcije u ovakvim slučajevima je neizbežna, bez obzira da li je ovde stvarno bilo. I tu se ne radi o postavljanju boljih i poštenijih ljudi na položaje niti o boljim metodama kontrole njihovog rada od strane drugih institucija. Kada određeni organ ima ovlašćenje da drastično kazni nekoga odnosno zabrani mu obavljanje delatnosti od koje zarađuje za, jelte, hleb, onda nema sile koja može obezbediti stoprocentnu primenu pravne norme.

Avatar i politika ili Hrabro srce štrumpfovsko

Ovo je prvi i verovatno poslednji put da pišem o nekom filmu. Naime, najzad sam uspeo da odgledam Kameronovu aždaju nateran na to permanentnim diskusijama na internetu o eksplicitnim i implicitnim političkim porukama koje nam Avatar šalje. Za razliku od profesionalnih filmskih kritičara koji su uglavnom pozitivno ocenili film (barem tako vele srednje ocene na […]

Ovo je prvi i verovatno poslednji put da pišem o nekom filmu. Naime, najzad sam uspeo da odgledam Kameronovu aždaju nateran na to permanentnim diskusijama na internetu o eksplicitnim i implicitnim političkim porukama koje nam Avatar šalje. Za razliku od profesionalnih filmskih kritičara koji su uglavnom pozitivno ocenili film (barem tako vele srednje ocene na Metacriticu i RT-u), sajtovi i blogovi koji se bave pitanjima društvene, političke i ekonomske problematike ne prestaju da bruje o mogućim čitanjima ovog filma, uglavnom osuđujući njegov plitki politikantski pristup.

Moram da priznam da sam bio prilično iznenađen mišljenjima da Avatar u sebi sadrži neku ozbiljnu političku i društvenu poruku, verovatno iz razloga što ofrljativno referiranje na sistem zdravstvenog osiguranja u Americi ili na štetnost igranja online igara ne smatram ozbiljnom društvenom porukom. Ti preaching momenti se u ovom filmu neprestano gomilaju i stvaraju jedan monument političke korektnosti koji traje dva i po sata i čija se sva poruka sadrži u progresivnom kredu – “sva nepravda ovoga sveta meni je mrska”. To razlikovanje između pokušaja da se politički i društveni konteksti pre svega razumeju i objasne i pokušaja da se ljudi nateraju na angažovanost “za bolji svet” je isto ono razlikovanje koje Snajderov prošlogodišnji pokušaj prepisivanja remek-dela Alana Mura čini pravom političkom enciklopedijom u odnosu na Kameronov film. Ovako, Avatar se može gledati sa olovkom i dva papira u ruci. Na prvom bismo štiklirali stavke na spisku scenarističkih opštih mesta, a na drugom hvatali beleške o nadirućim referencama na sve i svašta. Aha, evo ga onaj lik iz Apokalipse; oho, ovo je kao na slikama Rodžera Dina; he, ovo je rekao Donald Ramsfeld/General Kaster/Ratko Mladić; uh, ovo su svetleće pečurke iz Morovinda; ah, slow motion i vokal a la Liza Džerard dok helikopter pada itd. Ponekad to izgleda simpatično, a ponekad izgleda suptilno otprilike kao kad Leks Stil suptilno svojom kitom opali Brianu Lav po nosu…

Naravno, sve to nas ne sprečava da učitavamo i igramo se mogućih značenja, kao što ću ja sad da radim…

DA LI VANZEMALJAC PRAVI JE MUŠKARAC?

Ono što na prvu loptu vidimo kod stanovnika Pandore je da se potpuno uklapaju u rusoovski arhetip plemenitog divljaka kod kojih su individualni prohtevi i opšta volja identični, gde su pravda, pravo, običaj i tradicija sinonimi, gde su smisao života i smrti dokučeni, gde su potrebe svih usklađene sa potrebama drugih i prirodom… Jednom rečju, pravo utopijsko uređenje kao sa početka rađanja tog žanra podstaknutog otkrićem Novog sveta. Čak i ruda po koju zemaljska korporacija dolazi na Pandoru dobija ime unobtanium, asocirajući na negativno postavljenu topologiju Tomasa Mora u njegovoj Utopiji. Međutim, iako sve to možda izgleda kao savršenstvo prirodnog poretka, utisak je da je to najveštačkiji mogući konstrukt koga čovek može da se seti. Tu Avatar iz SF-a prelazi u fentezi žanr jer potpuno suspenduje realnost ekonomskih i antropoloških zakonitosti na koje verovatno isprva i hoće da povuče analogiju.

No, to je manje važno. Dobri momci u Avataru, starosedeoci Pandore, plavi humanoidi po imenu Na’avi, komuniciraju sa onim detinjim u nama. Jer, Na’avi su ono što bi mi trebalo da budemo: ponosni, slobodni, jednaki, plemeniti ljudi koji žive svoj život bez ikakvih sumnji u to gde se njihovo mesto u ovom svetu zaista nalazi. Kameron nam gotovo eksplicitno natura na nos da je iluzija to što sreću tražimo idući neprestano unapred. Možda bi trebalo da preispitamo premise (da zloupotrebim sad omiljenu kovanicu Ajn Rend, još jednog ljubitelja romantičnih pogleda na svet) na kojima zasnivamo svoja gledišta i sreću potražimo u suprotnom smeru. Kvantitet ne rađa kvalitet, a vraćanje nekim starim vremenima u političkom, ekonomskom, tehnološkom i biološkom smislu se možda pokaže primerenije “pravom” čoveku.

Dolazak zemaljske korporacije na Pandoru je još jedna inkarnacija klasičnog naučnofantastičnog motiva prvog kontakta koji se iz antropološke sfere prebacuje u čistiji, eksperimentalni svet fantastike. Nažalost, eksperimentalni činioci kojima se Kameron bavi su odavno već ispitani, te je utisak posle odgledanog filma da se sva njegova politička poruka iscrpljuje u ideološko-akcionim pogledima svog autora, a gotovo nimalo ne pruža na planu političko-saznajnog. Pod naletima replika koje čujemo u filmu, a koje su jako obojene jednodimenzionalnom dnevnom politikom, ostaje zamagljen fiktivni odnos dveju različitih bioloških vrsta, kultura i vrednosnih matrica i mogućnost njihove suštinske komunikacije. Zašto su Zemljani uopšte došli na Pandoru? Na’aviji to ne mogu da pojme kao što ni mi ne možemo da pojmimo šta elijeni hoće od nas kada nam napadnu planetu ili se usele na naš brod. U Avataru se to manifestuje i bukvalno, jer uvek kada Džejk Sali pred okupljenim plavim humanoidima pokuša da objasni zašto je on ovde, njega fizički diskonektuju od svog avatara i on pada u hibernaciju ostavljajući zbunjene stanovnike Pandore u uverenju da ne postoji logičko objašnjenje za Dolazak osim da Oni žele da unište Nas i naš način života. Logike dva sveta su skupovi koji se ne presecaju, a komunikacija može da se vodi samo preko nišana.

MINIMALNA VS. VELIKA DRŽAVA

Zanimljivije je film posmatrati sa jednog čistijeg politološkog stanovišta, neopterećenog danas tako čestim kultura/rasa/klasa/gender analizama.

Možemo reći da se u Avataru govori o jednom jako bitnom teorijskom problemu – stvaranju države. Naime, kada u jeku borbe sa zemaljskim plaćenicima Džejk Sali pokušava od Ejve (ekvivalent “naše” Gaje) da zatraži pomoć, njegova Na’avi partnerka Nejtiri mu objašnjava kako Ejva ne zauzima stranu već samo održava ravnotežu. Tu imamo neku vrstu lokovski shvaćenog predržavnog stanja koje se približava nozikovskoj ultraminimalnoj državi. Ultraminimalna država je ustvari udruženje ili korporacija koja na određenoj teritoriji ima monopol u policijskim i sudskim funkcijama, ali čije se usluge pružaju samo onima koji to žele i za to daju nadoknadu (cena bezbednosti je život u zajednici). Ostale moguće funkcije ostaju van institucionalnog aparata, utemeljene u običajima i tradiciji, zasnovane na dobrovoljnosti. Pravda je tu shvaćena kao restorativni (“održavanje ravnoteže”), a ne redistributivni princip (“zauzimanje strane”).

Sa druge strane imamo konkurentnu kvazi-državnu agenciju koja nudi širi spektar “usluga” i pravdu shvata na više distributivan način. Iako se radi o zemaljskoj korporaciji (potpuno nebitno da li je privatna ili državna), ona mnogo više liči na savremenu državu od zajednice Na’avija. Prvo, ona ne prihvata položaj jedne od konkurentskih kvazi-državnih agencija na određenoj teritoriji i spremna je upotrebiti sva sredstva kako bi tu činjenicu promenila. Nemoguće je da pojedinac ili grupa dobrovoljno bude van nje, svesno ne koristi njene usluge, i ne bude subjekat određenih prava i dužnosti. Pored očiglednog posedovanja vojne sile kao metoda prisvajanja suvereniteta, mnogo karakterističnije su paternalističke usluge jedne države blagostanja koje se nude domorocima. Šef zemaljske ekspedicije nudi Na’vijima besplatno obrazovanje i infrastrukturu u zamenu za plaćanje određenog poreza u obliku dobrovoljnog ustupanja nalazišta unobtaniuma. U jednom tako čistom obliku, sa dve jasno suprotstavljene grupe, vidi se koliko je koncept besplatnosti logički ništavan. U prljavijim uslovima realne ovozemaljske politike ovaj koncept ipak može da prođe zbog svoje disperziranosti na veliki broj obveznika i korisnika.

“SLOBODA OD…” I “PRAVO NA…”

Konflikt na Pandori je konflikt oko svojine. Iako neko može reći da Na’avi ne poznaju naš koncept svojine koji je strogo konsensualan (da li?), ispostavlja se da to nije bitno jer mi u vrednovanju nepravde koja se njima nanosi ne polazimo od njihovog mogućeg shvatanja te šume u kojoj žive, već od našeg shvatanja da je ta šuma njihova. Mi smatramo da su oni u pravu baš zato što ne relativizujemo princip svojine, inače bi nam bilo svejedno čak i ako dođe do toga da se svi oni deportuju u neki sličan biološki habitat na drugoj planeti u kome bi mogli da nastave svoj način života. Nije ni čudo što se pojedini sledbenici austrijske ekonomske škole (pre svega Mises i Antiwar ekipa) oduševljavaju Avatarom. Svojinsko pravo je kod njih sankrosanktno imajući u vidu da se njegovim relativizovanjem može opravdati svaka tiranija nad pojedincem, a kamoli grupama. Zanimljivo je da u prilog verzije da Na’aviji ipak poznaju “naš” koncept svojine ide i način na koji oni prisvajaju ikrane (leteće životinje na kojima domoroci jašu i koji su vezani za samo jednog “vlasnika”). Primer “pripitomljavanja” ikrana kao da je prepisan iz Lokovih pasaža o prvobitnom prisvajanju (homesteading), gde prirodni resurs uz pomoć čovekovog rada postaje predmet prisvajanja.

Zemaljska korporacija, sa druge strane, smatra da ta svojina nije dobro iskorišćena i da sve strane trpe više štete u situaciji u kojoj Na’avi zadržavaju svojinsko pravo nad tom teritorijom. Po njima, svima bi bilo bolje kada bi oni dobili pravo na eksploataciju rude unobtaniuma. I zemljani i domoroci bi bili na dobitku. To je sada već klasičan sukob u sferi ekonomije između makro i mikroekonomista, odnosno u etičkom smislu između utilitarista i kantovaca. Tako kejnzijanski utilitarizam pokušava da deluje na agregatne veličine ne obraćajući pažnju na to da li time primorava pojedince da rade nešto što inače ne bi radili da nije institucionalnih pritisaka. Sa tog stanovišta sasvim je prihvatljivo podržati preuzimanje unobtaniuma od Na’avija. Kameron daje šefu zemaljske misije na Pandori da kaže kako su na Zemlji spremni da plate velike pare za tu rudu. To samo znači da je tražnja za unobtaniumom velika, da nema odgovarajućih supstituta itd. Tu agregatne veličine ne obuhvataju samo zemaljsku korporaciju i narod Na’avija, već u utilitarnu kalkulaciju ulazi celokupno stanovništvo na Zemlji plus ovi prethodno pobrojani. U takvoj računici, a držeći se utilitarne logike, unobtanium postaje neka vrsta opšteg dobra jer omogućava najveću moguću korist najvećem broju subjekata (ostavićemo sad po strani veliki problem merenja i upoređivanja utilitarne vrednosti jedne humanoidne vrste u odnosu na drugu). Ekvivalentnu situaciju na Zemlji imamo prilikom izgradnje velikih infrastrukturnih objekata, kada se zemljište pleni od vlasnika i daje im se “pravedna nadoknada” bez obzira hteli je oni ili ne. Ako je Kameron hteo da kritikuje liberalni kapitalizam, onda je ovakvim setingom prilično promašio temu i više pucao u nogu ekonomskim ingerencijama same države.

REALISTIČKA TEORIJA

Realizam u društvenim odnosima je teorija koju socijalnu i međunarodnu sferu opisuje terminima iz evolucione biologije. Vrednosno ocenjivanje političkih postupaka je tu bezvredno, osim u smislu u kome su vrednosne orijentacije i same element političkog odlučivanja. Odnosi među pojedincima ili vrstama su odnosi jačeg i slabijeg, onog ko se bolje prilagođava datim uslovima i onog neprilagodljivog itd. Jači i snalažljiviji ne samo da individualno duže uspevaju da opstanu, već i da produže svoju vrstu. Iako Kameron pokušava da Na’avi zajednicu učini egalitarističkim rajem gde su svi jednako sposobni, ispostavlja se da ipak onaj ko ume da jaše najvećeg šišmiš-guštera u filmu postaje lider i ujedno jahač domorodačke princeze (no, o rasizmu u filmu mnogi su već pisali). Prema tome, sve je u proceduri izbora…

Ako se sukob između zemljana i Na’avija posmatra kao međunarodni sukob, onda je vrlo umesno spomenuti realističku teoriju pre svega zbog pretpostavke nepostojanja ikakvih pravila koja se tiču sukoba interesa sa drugim vrstama. Razne humanističke koncepcije su vekovima dokazivale intrinsičnu jednakost svih ljudi. Dodeliti isti status drugoj vrsti realno ne bi bilo uopšte lako. Zato u jednom takvom vakuumu pobeđuje jači. Na’avi su odbranili Pandoru ne zato što su vodili pravedni rat i što su inače miroljubivi, već iz razloga bolje organizovanosti i fizičke premoći. I zato što tako piše u scenariju…

EXPERIENCE MACHINE I GAJA TEORIJA

Za čoveka koji ovim filmom pokušava da kritikuje i gejmerske džankije, Kameron je napravio najduži igrački cinematic na svetu. Kao i kod većine igara, scenario je kliše (to valjda i nije poenta kod igara), ali je zaraznost tolika da bi neki rado promenili svoje ovozemaljske živote za život na Pandori.

U redu, u filmu je sasvim očigledan još jedan klasičan SF motiv – život u simuliranoj, virtuelnoj realnosti. Iako se može pričati o tome koliko je avatar u kome Džejk Sali obitava kompenzacija za njegovu bedu u invalidskim kolicima na ovom svetu i šta u tom kontekstu znači opaska pukovnika Kvariča da je izdao svoju vrstu, postoji zanimljivija stvar.

U nekim starijim SF delima smo naučili da je sve povezano. I pesak i voda i crvi i začin… Kameronova Pandora je u tom svetlu najgrandioznije prikazana Gaja teorija do sada. Radi se o toliko složenom neurološkom sklopu i tolikoj povezanosti svih bića (uz ujedno beskonfliktni socijalni sistem Na’avija) da je opravdano pitati da li plavi humanoidi uopšte poseduju slobodnu volju ili su i sami avatari boginje Ejve, tj. same planete. Završne scene filma više ukazuju na to da se zemaljska korporacija borila protiv inteligentne planete čiji imuni sistem ima antropomorfni oblik. U svojim istraživanjima zemaljska profesorka Augustin otkriva složen neurološki sistem koji čini vegetacija Pandore, sistem na koji se svaki autohtoni stvor može povezati na određenim tačkama. Životinjski oblici se tu doimaju kao imuni sistem, a Na’aviji i kao vitalna čula koja “majku” obaveštavaju o aktuelnim događajima. Trenutak Salijevog ulaska u sistem (kada su ga označile svetleće meduze? ili kada su ga primili Na’aviji? ili kada je postao ratnik?) je poput prijema vakcine koja je omogućila Pandori da istera uljeze. Šta reći, osim da je šteta što Pinbek, Talbi, Dulitl i Bojler nisu na vreme našli ovu planetu…

***

No, sve je ovo preterivanje. Prava politička poruka Avatara se iscrpljuje u antitehnološkom i envajromentalističkom rantu i ništa više od toga.

Ah, da… Takođe, Kameron ovim filmom Džordžu Lukasu šalje poruku sledeće sadržine:

IMAM DUŽI KURAC OD TEBE!

Bježmo ljudi, stižu deca

Ne može pošteno da prođe ni mesec dana a da veliki stručnjaci za opštedruštveno zdravlje i ocenjivanje prihvatljivih društvenih vrednosti sa diplomama društvenih fakulteta i budžetski finansiranim radnim mestima ne saopšte zabrinutoj javnosti da nam vrednosni sistem kolabira pod težinom grehova kosmičkih razmera. Opšte mesto o našoj omladini koja pije, drogira se, sluša narodnjake, tuče […]

Ne može pošteno da prođe ni mesec dana a da veliki stručnjaci za opštedruštveno zdravlje i ocenjivanje prihvatljivih društvenih vrednosti sa diplomama društvenih fakulteta i budžetski finansiranim radnim mestima ne saopšte zabrinutoj javnosti da nam vrednosni sistem kolabira pod težinom grehova kosmičkih razmera. Opšte mesto o našoj omladini koja pije, drogira se, sluša narodnjake, tuče pedere i ne završava fakultete je zahvalna novinarska tema. Krivci? Sve što vam padne na pamet! Tom logikom se vodila i reporterka Večernjih novosti i njene učene sagovornice u tekstu koji je toliko pun otrcanih floskula koje se među našom wannabe elitom samorazumljivo uzimaju zdravo za gotovo da poštenom čoveku koji se gnuša kvazielitističkog popovanja ne preostaje ništa nego da tekst lepo fiskuje rečenicu po rečenicu. Da počnemo…

Prve štikle obuju već u osnovnoj školi, maturu dočekaju u napadnim haljinama, frizure biraju u „Grand paradi“… I sve bi se to moglo pripisati modnim trendovima da poslednje istraživanje o uzorima i navikama mladih u Srbiji nije upalilo alarm!

Bilans – idoli su na estradi i delimično u sportu!

Uzvičnik ovde verovatno označava iznenađenje, a po ostatku teksta reklo bi se i indignaciju. Devojčice koje hoće da budu odraslije nego što jesu? Pa to zaista nismo sretali do sada. Tek kad smo zakoračili u tranzicioni kapitalizam dobili smo idole iz udarnih televizijskih emisija. U prethodnom periodu su to bili avangardni pisci i nadrealistički slikari?

U poslednjoj studiji Ministarstva omladine i sporta, koja je obuhvatila bezmalo 5.000 ispitanika uzrasta od 15 do 30 godina, stoji da se ova grupacija najčešće identifikuje sa Svetlanom Ražnatović i Novakom Đokovićem, a sudeći po ostalim anketama rađenim na ovu temu, odlično se „kotiraju“ i Seka Aleksić, Jelena Karleuša…

Prvo, Ministarstvo omladine i sporta u normalnoj državi ne bi trebalo uopšte ni da postoji, a kamoli da radi istraživanja i studije. Što se tiče podataka o idolima, o tome više u daljem tekstu.

Tako su mladi u Srbiji u poželjna ponašanja uvrstili upravo ona koja stručnjaci anatemišu.

Do sada je tekst imao koliko toliko deskriptivan ton. Sada počinje vrednovanje. Koja to ponašanja stručnjaci anatemišu? Pevanje turbo-folk muzike i igranje tenisa? Stručnjaci za šta? Za vrednovanje šta su to poželjna ponašanja u jednom društvu? Koju je školu potrebno da završim da bih i ja mogao meritorno da vrednujem šta su to poželjna ponašanja? Ako su ugledni profesori i “stručnjaci” svoje diplome stekli kako bi davali čisto površne vrednosne iskaze tipa “ne sviđa mi se što današnja deca slušaju narodnjake”, onda je Mao Ce bio u pravu kad ih je sve lepo poslao da pleve pasulj.

– Nekada su idoli mladima bili rokeri koji, iako su imali masnu kosu, bili su kritički opredeljeni prema društvenom uređenju – objašnjava Vanja Govorko, psiholog beogradskog centra za socijalni rad.

Gospođa Govorko se verovatno sa setom seća Štulićeve trzalice koja joj je pre 25 godina upala u dekolte za vreme Azrinog koncerta u SKC-u, šta li? Mladima su idoli bili rokeri? Poput Lepe Brene i Zdravka Čolića? Poput onih likova koji su pevali Računajte na nas? Prosto mi nije jasno kako su ljudi uopšte nalazili smisao života tolikih vekova pre nego što je izmišljen rokenrol. Vezivati kritičke mogućnosti pojedinca za pripadanje određenom muzičkom pravcu (a taj rok nije mnogo više od toga) je tragično uprošćavanje stvari koje zaista puno govori o načinu razmišljanja dotične gospođe.

– Oni su želeli da taj svet poboljšaju, imali su otpor prema negativnim pojavama, dakle i određenu humanost jer su želeli boljitak za sve.

Erm… Oni? Kao – rokeri? Pre svega, kategorije poput “bolji svet” i “negativna pojava” su jako relativne i prilično ispražnjene od sadržaja. Zato se slobodno može reći da se svaki čovek na ovoj planeti zalaže za bolji svet i protiv negativnih pojava, barem kako ih on shvata. To što neki ljudi misle da je određena supkulturna grupa vrednija i bolja od druge zato što im se vrednosni nadzori poklapaju je njihovo privatno mišljenje koje nikakva “stručnost” ne može da transcendira na poziciju oficijelnog mišljenja.

Današnji idoli, međutim, nemaju nikakav stav prema društvu, pa čak ni ideju kako bi ono trebalo da izgleda. Njihova je jedina moć u popularnosti.

Neimanje stava prema društvu u doba kada je najlakše imati stav je nešto što današnje idole i svrstava u idole. Ovi sa “stavovima” su samo politikanti koji se ne bave profesionalnom politikom. Činjenica da idoli (i njihovi sledbenici) nemaju ideju kako bi društvo trebalo da izgleda je po meni jako pozitivna. Mnogi veliki umovi nikada nisu mogli da dokuče kako bi društvo trebalo da izgleda, ali oni izgleda nisu imali psihologe i centre za socijalni rad koji bi im objasnili kako je to pogubno po mladež. Neka ti sa idejama to primenjuju na svojoj deci, a ostale neka puste da žive svoj život.

Govorkova podseća na to da su ranijim generacijama bile važnije druge vrednosti kao što su moral i poštenje, a danas se samo broji – novac.

A Jupi i Kokta su nekad bili mnogo slađi? Mislim, shvatam ja poziciju ove gospođe. Kad primaš platu za radno mesto koje nema realno utemeljenje onda je bolje da to opravdaš. A jedan od načina je plasiranje mitova o zlatnom dobu i kvarenju čoveka. Od toga nas mogu spasiti samo stručnjaci. Jer oni su učili škole za procenjivanje morala i poštenja na intergeneracijskom nivou. Nisam baš siguran, ali mi zvuči logički neverovatno da ranije generacije kojima su moral i poštenje izlazili na džepove ne uspeju da to prenesu na svoje potomke. S druge strane, ne vidim šta fali novcu? To uvođenje novca kao neke smrdljive i prljave kategorije je jedan od najlicemernijih poteza i pokazatelj obične zavisti. Ako nekoga u životu zanima novac i ako ga stiče na legitiman način, šta koga briga za to? Ali izgleda da naši elitni društveni konstruktivisti ne mogu da istrpe a da ne pokažu svoju kvazimoralnu superiornost propovedajući drugima vrednosti koje su prihvatljive.

– A ovi idoli upravo to propagiraju. Promovišu bogatstvo svojom odećom, frizurama, ponašanjem.

Ovo su već ozbiljne optužbe. Sećam se kako je Seka Aleksić u nekim novinama izjavila kako je upravo stigla sa depilacije i kako trenutno nema nijednu dlaku na svom telu. To je dokaz da današnji idoli svojim ćelavim vaginama promovišu bogatstvo. Nije mi baš jasan argumentacijski niz dotične gospođe Govorko, niti koje vitamine koristi, ali bih baš voleo da vidim metodologiju određivanja stepena bogatstva na osnovu načina češljanja kose. Zato su iskazi poput ovih citiranih običan kulturrasizam. Mnoge etničke ili religijske grupe promovišu sebe svojom odećom, frizurama i ponašanjem i sa tim nemamo problema. Rokerske supkulture se prepoznaju po odeći, frizurama i ponašanju i to je njihov način života. Ali ako bogati ljudi upražnjavaju odeću, frizure i ponašanje koje su sami odabrali, onda kao imamo problem. Možeš da promovišeš da si Šiptar/Budista/Metalac, ali ako nosiš odelo od par hiljada evra onda ugrožavaš vrednosni sistem društva? Ko ovde govori o jednoumlju? I jesam li već spomenuo licemerje?

Imamo zvezde koje su bile u zatvoru, ali ne zbog bunta već zbog kriminalnih veza, zvezde koje su postale poznate po uživanju narkotika, bahatim ponašanjima, agresivnim izjavama…

Imamo političare koji pljačkaju, imamo univerzitetske profesore koji su korumpirani, imamo sportiste silovatelje, imamo rokere koji su umrli zbog droge, imamo filozofe koji su podržavali Hitlera ili Staljina, imamo naučnike koji su tukli svoje žene, imamo pekare koji vam stave mrtvu mušicu u kiflu sa sirom… Dokazuje li to bilo šta?

Psiholozi, koji se u svom radu svakodnevno susreću sa mladim ljudima, koji imaju poremećaje u ponašanju ili odrastaju u porodicama čiji su odnosi znatno narušeni, delimično za takve probleme krive upravo pogrešne uzore.

Jeste… A ja krivim Muhameda što mi je dete prešlo u Islam…

– Odgovor na pitanje zašto naša deca vole Seke, Cece i slične zvezde može se naći u medijima, a prvenstveno u onima koji ovakve (ne)vrednosti i promovišu – nastavlja Vanja Govorko. – Mediji ne dozvoljavaju da neko izrazi svoje mišljenje, jer ne žele da promene svest ljudi već da održe otupljenost mase kako bi njome lakše manipulisali. A time medijski magnati lakše i bolje zarađuju.

Ma Naomi Klajn ti nije ravna. To je onaj benevolentni rasizam. Za razliku od “magnata” koji masu iskorišćavaju, imamo osobe poput gđe Govorko koji bi masu izveli na pravi put tako što bi ih naučili šta su prave vrednosti. Niko tu ljude ne posmatra kao individue koji imaju svoje izbore (pa makar taj izbor bio i utapanje u masu), već samo kao glinu za oblikovanje u skladu sa svojim vrednosnim nazorima, koji su, naravno, najbolji na svetu. No, Pajtonovci su odavno razbili ovaj argument mnogo bolje od mene:

https://www.youtube.com/watch?v=LQqq3e03EBQ

A koliko su „prave vrednosti“ potisnute i odbačene među mnogim mladim ljudima, Vanja Govorko obrazlaže primerom sa nedavno završenog rijaliti šoua „Farma“.

– Bebi Dol je slala neku poruku, promovisala je toleranciju i zajedništvo, a narod je odlučio da je izbaci i da zadrži prosek.

Promenimo narod!

Tako, na našoj sceni, kao po pravilu, pobeđuju priproste osobe, forsirajući samo sopstveno telo, a neretko i pozajmljeni glas i pozajmljene stavove.

Ako neko ima pozajmljene stavove, onda je to gđa psihološkinja. Mislim, davanje tolikog kulturološkog značaja takvim glupostima i od toga izvoditi neke velike zaključke je glupost svoje vrste.

Ako ne dođe do nekog „kopernikanskog obrta“, ovaj stručnjak strahuje da ćemo još dugo da osećamo posledice loših uzora, jer će upravo ovi mladi ljudi koji odrastaju uz maštarije o glamuru, vaspitati svoju decu na isti način.

Pa ako roditelji ove dece nisu mogli njih da vaspitaju u skladu sa svojim vrednostima (a to su, jelte, poštenje, skromnost i seks posle venčanja), kako da očekujemo da će ovi vaspitati svoju decu svojim vrednostima. I šta je to kog đavola “kopernikanski obrt”? Zvuči uzbudljivo i svakako revolucionarno!

Ipak, ovakva slika nije svojstvena samo Srbiji. Naprotiv.

– To su svetske tendencije. Pa ni Britni Spirs nije ništa ni bolja ni drugačija od naših lokalnih pevačica – zaključuje Vanja Govorko.

Pronicljiva psihološkinja nam je otkrila skrivene muzičke paralele i procese glazbene globalizacije. Nisam ljubitelj popularne muzike, ali pojedine pop pevačice sa MTV-a su subverzivnije i političnije od svih pankera i metalaca zajedno. O reperima i porno glumicama da ne govorim…

Ipak, da se kurs možda može zaokrenuti ka starim i dobrim vrednostima, tvrdi čovek kojeg mnogi smatraju glavnim protagonistom turbo-folk kulture.

Saša Popović, prvi čovek „Grand produkcije“, koja je izrodila bezbroj estradnih „umetnika“, danas pravi ozbiljne rezove. Iz svoje imperije rešio je da izbaci sve ono što promoviše pornografiju i bizarnost. Jedan od motiva mu je upravo, kako i sam kaže, svest koliki uticaj imaju njegove emisije na srpsku omladinu.

– Dovoljno je pogledati rejtinge naših emisija i tada nema sumnje koliko je veliki naš uticaj i kako delujemo na te mlade ljude – kaže Saša Popović. – Nije problem sa onima koji imaju 40, 50, 60 godina, jer oni znaju šta je dobro, ali je situacija sasvim drugačija kada su u pitanju deca i omladina. Oni su na raskrsnici da formiraju svoj muzički ukus, kao i na raskrsnici koje bi vrednosti trebalo da prihvate. Zato nameravamo da vratimo sistem koji je vladao osamdesetih godina, da vratimo pravu narodnu muziku, da podignemo nivo kvaliteta tekstova, pa i kompletnog scenskog nastupa i prezentacije pevača.

OK je ovo, mada ova formulacija oko formiranja muzičkog ukusa ima jednu začkoljicu. Kako je, naime, moguće da eksperimentalna grupa koju bi činilo jedno srednjoškolsko odeljenje iz nekog malog mesta ne pokaže da svi njeni pripadnici imaju identičan muzički ukus? Kako je moguće da iako je uticaj medija na sve pripadnike ovog misaonog eksperimenta identičan, na kraju dobijemo da deca imaju tako različite muzičke ukuse? Odgovor – i deca znaju da biraju, čak iako su, zamislite, deca.

Šta je nova scena donela klincima, rođenim sredinom devedesetih, najbolje se vidi u osnovnim školama. Dečji rođendani i žurke retko će da prođu bez nekog aktuelnog hita Seke Aleksić ili Slavice Ćukteraš, a izjednačavanje sa likom i delom tih umetnika vidi se i po stajlingu devojčica.

Ne, puštaće Mocarta i Betovena, Crass i Conflict, Darkthrone i Immortal, Tori Amos i Rachael Yamagatu? Ja sam čak čuo da Slavica Ćukteraš peva po svadbama koje po definiciji organizuju punoletni ljudi, ali to je valjda dozvoljeno… Jebote, rođendanska žurka sa pesmama iz Muzičkog tobogana? Minja Subota, Želimir i Višnja ili Nataša Bekvalac dok još nije pravila frizuru? Pa i Seka Aleksić je bolja od toga… Objektivno…

– Devojčice bi volele da oblače kratke majice i plitke pantalone, ali kodeks oblačenja u školi im to ne dozvoljava pa se suzdržavaju – objašnjava Milica Janjić, nastavnik u beogradskoj OŠ „Ivan Milutinović“. – U poslednje vreme aktuelne su „Zvezde Granda“. Ti su pevači sve jači uzori našim đacima.

Pa zato i postoje kodovi oblačenja. Kome se ne sviđa može da napusti datu ustanovu ili firmu.

Istraživanje, urađeno 2002. godine, otkrilo je da se trećina mladih u Srbiji ugleda na estradne zvezde, 19 odsto „sluša“ sportiste, ali one koji dobro zarađaju, a 18 odsto bi volelo da nalikuje ličnostima iz kulture i istorije.

Ne vidim šta je ovde alarmantno. Sociološka zakonitost da većina razmišlja većinski ili šta?

Ni sadašnja situacija ne pokazuje da se odmaklo u vrednosnim orijentacijama. Poslednje istraživanje o ponašanju srednjoškolaca, koje je uradio Institut za psihologiju, takođe je pokazalo da su mladi najviše okupirani – novcem. Većinu srednjoškolaca ne interesuje politika, ne prate vesti, trećina učenika uopšte ne čita, kompjutere koriste za igrice i muziku…

I? Donećemo zakon kojim ćemo srednjoškolce terati da se interesuju za politiku, da se pretplate na devedesetdvojkin feed i da se u pola osam nacrtaju ispred televizora? Da čitaju Markuzea i Habermasa, a kompjutere koriste samo za istraživanje kataloga Kongresne biblioteke i Jstora? Neka hvala, odradite vi vaše školske kurikulume i pustite roditelje da se sami brinu o svojoj deci. I dozvolite deci da budu apolitična, nepismena i navučena na Fejsbuk. Jer to jednostavno nisu vaša deca!

ZAKLJUČAK

Kratko samo. Ja da sam na mestu svih onih spomenutih pevaljki, ja bih ovu što je tekst pisala tužio. Te žene pare zarađuju sopstvenim sisama i guzicama, skačući, falširajući ili samo otvarajući usta. Drugi su spremni da im za to plate. A ne kao neki sportisti koji traže da im država (poreski obveznici) reše stambeno pitanje ili mladi perspektivni naučnici koji svoje privatne projekte uslovljavaju novčanim garancijama države (poreskih obveznika). Toliko o moralu i poštenju.

PS

Evo slučajnosti. Tekst na NSPM o „uticajnosti“ novog talasa.