Menu

I tako, posle 15 godina prestadoh da kupujem Svet kompjutera… Mislim, intervju sa sveprisutnom nyanskom mačkom srpskog interneta u poslednjem broju se i nekako mogao preživeti, ali uvodnik Ivana Vesića, natopljen resantimanom uvijenim u pravedničku analitičku tortilju, baca u nokdaun i sasvim zdravog čoveka koji je pritom direktno u vratnu venu dobio koktel spida i klenobuterola. Tekst pod naslovom „Trula jabuka“ govori o proizvodnim pogonima kompanije Foxconn u Šenzenu, o tome kako radnici te fabrike teško žive, kako spavaju jer su umorni, a ne jer im je dosadno, te kako u sklopu fabrike jedu pirinač i svinjetinu u stilu regruta u kasarni JNA u Titovom Velesu.

U redu, sama poruka koja uz napor može da se iščita među redovima teksta i nije toliko kontroverzna da bi dobila zasebnu reakciju na ovako eminentnom blogu (trenutno je na internetu mali milion tekstova o ovoj temi), više se radi o pitanju stila autora, te o pitanju činjeničke i analitičke nedorečenosti. Što se prvog pitanja tiče, količina etiketirajućih epiteta i iskorišćenih stereotipa je tolika da na kraju nismo načisto da li se radi o ozbiljnom tekstu ili samoparodiji. Ipak, tu je sva bulumenta potrebna za scenario jedne cheesy pucačine sa elementima RPG-a, koja bi kombinovala pop geopolitiku jednog Deus Ex-a, te kose oči i vretenaste butine jedne Bayonetta-e. Tu su naime i trinaestogodišnja kineska devojčica „tužnog lica, bez nade i perspektive“, isto toliko stari američki gejmer koji bi trebalo da brine o „trigliceridima što mu na uši izlaze“, tu su „zli kapitalisti“ i „korumpirani partijski prvoborci“, tu je „proizvodni pogon svetskog sistema“ koji „svoje građane tretira kao organske mašine za proizvodnju“ itd. A mesto radnje cele priče je Kina – „mutirana komunistička abominacija u nečastivom braku sa kapitalizmom“. Hm, zvuči kao prva verzija scenarija za Half-Life 3. Ostaje pitanje za Vesića da li će on da uzme one hipsterske naočari i pajser, te ode kod matičara i promeni ime u Gordon Freeman? Ili da to ipak uradim ja pre nego što se obrijem?

No, šalu na stranu, ako se probijemo kroz gorelinkovani, a vrednosnim odrednicama prenakićeni uvodnik, ostaje nam u zadatak da se osvrnemo na njegovu faktičku, tj. sadržinsku stranu. A tu su i najveći problemi (tu, i u činjenici da autor nije ponudio neka rešenja).

Pre svega, autor se isključivo obrušava na Apple (što je razumljivo, budući da je ova firma stvorila više divizija nepotrebnih fanbojeva nego što su ih imali maršali Žukov i Rokosovski u Kurskoj bici), mada je spisak kompanija koje koriste proizvodne mogućnosti Foxconn-a znatno duži. Maltene, skoro je sigurno da svako od vas koji trenutno čitate ovaj tekst ima u svojoj kući bar dva uređaja koji se tamo sklapaju.

Što dovodi do druge, mnogo bitnije, teze teksta. A to je da se u toj fabrici (a i drugde) vrši „stealth genocid zarad progresa“, odnosno autor upošljava već klasičnu frazu o tome kako radnici u zemljama u razvoju bivaju eksploatisani zarad proizvodnje proizvoda koje posle jeftino kupuju potrošači u razvijenim zemljama. Problem sa tom tezom je što se može uzeti za istinitu samo ako se uzme u nekom neutralnom vremenskom isečku, bez posmatranja ekonomskog, socijalnog i političkog konteksta u kome se data privreda nalazi. Uzmimo kao ilustraciju neku malu ekonomsku jedinicu, poput porodice. Žena koja za svog muža i decu kuva ručak (rodne stereotipe upotrebljavam jer sam mizogin), se u datom vremeskom isečku „spravljanja ručka“ može smatrati eksploatisanom stranom. Međutim, ako uzmemo ceo kontekst koji glasi da je žena u toj porodici najsposobnija da napravi ručak koji bi bio kvalitetnije i brže spremljen, bez polomljenog i uništenog posuđa, nego da ga pravi bilo koji drugi član porodice, onda dobijamo koncept komparativnih prednosti, što je jedan od osnovnih aksioma ekonomije. To omogućava ostalim članovima porodice (ekonomije) da poslove kojima se bave i od kojih doprinose svojoj ekonomskoj jedinici obavljaju brže i efikasnije.

Sad, Vesić može da uposli pojačanje za svoj argument koji (njegovim rečima) poručuje da Kina „prihvata da svoje građane tretira kao organske mašine za proizvodnju elektronskog smeća (čovek je zaposlen u magazinu koji se zove Svet kompjutera, sic! – prim. Davor Nikolić) od kojeg sve više zavisimo, dok centar svoje građane mazi, pazi i ostavlja bez posla.“ Tu imamo dve implicitne tvrdnje: da država može da doprinese poboljšanju uslova rada i povećanju plata nekom svojom odlukom ili dekretom i drugo, da su ljudi u zapadnim zemljama nezaposleni jer se poslovi sele u zemlje u razvoju. Obe teze su na intuitivnom nivou samorazumljive, ali obe jednostavno nisu tačne.

Dakle, sad ćemo for the sake of argument izuzeti realne činjenice iz priče, poput onih da postoji velika jagma među samim Kinezima za poslom u Foxconn-u jer su tamo plate veće i radni uslovi bolji od svega drugog što im je u ponudi, te da mnogi od njih upravo žele da rade prekovremeno kako bi zaradili više novca. Uzećemo kao istinu da u pogonima te fabrike čuvari radnicima zaista uteruju disciplinu kalašnjikovima, te da trinaestogodišnje devojčice zaista brišu gorilla glass sa najnovijeg Samsung Galaxy modela magičnim krpama natopljenim svojim sopstvenim suzama. Postavlja se pitanje, šta je tim radnicima alternativa?

Jer, ako napravimo silogizam čije su premise „da kineski radnici prave proizvode koji se prodaju američkim potrošačima“ i „da američki potrošači žive bolje nego kineski radnici“, onda je teško ispasti ozbiljan izvlačenjem zaključka koji bi glasio da „američki potrošači eksploatišu kineske radnike“. Jer, iskreni da budemo, niko ne tera kineskog radnika da radi u Foxconn-u (kao što niko ne tera nekog da radi u srpskom IT magazinu). On u datom istorijskom, ekonomskom i političkom kontekstu nalazi da mu je to bolje nego da obrađuje poluplodna polja po centralnim provincijama. Jednostavna ekonomska činjenica je da bi bojkot tih proizvoda zarad dobrobiti tih radnika najviše negativnih efekata ostavio upravo na te radnike. Jednostavna ekonomska činjenica je da bi aklamativno državno uspostavljanje visine plata jednostavno (1) poskupelo proizvode, a time smanjilo broj radnih mesta (2) stvorilo (ne na produktivnosti zasnovan) ekonomski jaz između onih koji rade u privilegovanim industrijama i onih koji u njima ne rade i/ili (3) jednostavno iselilo te industrije u druge zemlje (kao što je skupa radna snaga to već učinila na zapadu). Jednostavna je ekonomska činjenica da je nespecijalizovana radna snaga prilično homogena i zamenjiva, te da ima ljudi koji bi vaš posao radili i za manje para.

Bogatstvo i kvalitet života se ne stvaraju ukazima, a radikalna raspodela se vrši jednom u nekoliko generacija (primer komunizma) i to sa ne baš najboljim posledicama. Jeftiniji rad je ono što radnike u ovim zemljama jednostavno čini konkurentnima i ako ih „iz dobrih namera“ lišimo te konkurentnosti, osudićemo ih na još veće siromaštvo. Može se slobodno reći da se jedini održivi put ka poboljšanju života tih ljudi upravo stvara pojavom još takvih „eksploatatorskih“ kompanija, odnosno povećanjem udela kapitala u proizvodnji. (disclaimer: molim one socijaliste koji su spremni da se raspravljaju oko ovih stvari da prvo prouče ekonomske radove Karla Marksa koji govori slične stvari)

Što se tiče rada dece, to je verovatno tema koja najveći zicer kod svakog čoveka koji voli da ukazuje na nepravde, zla i ostale nepodopštine. Nažalost, rad dece je ponekad ekonomska nužnost, tj. pitanje života ili smrti same te dece i nema te sile koja u tim slučajevima može da „zabrani“ taj rad. To opet zavisi od ekonomskog konteksta, jer što je ekonomija radno intenzivnija (primitivnija) to je potrebno više vremena da se proizvedu stvari potrebne za život, a to znači da je potrebno uposliti što više ruku, pa makar bile one i dečje. To takođe zavisi od demografskog faktora. Što je više mlađeg stanovništva u celoj populaciji, to je onda i stopa mlađih i dece među radnom snagom veća. No, da ne bih ja nepotrebno razglabao kad to bolje radi Tom Woods:

Za kraj, jedno generalno opažanje, uslovno rečeno – kulturološko. Još pre uspostavljanja Interneta kao dominantnog kanala komunikacije, a pogotovo sa njim, odnosno od trenutka kada bolje znamo šta se dešava u američkom Kongresu i tajvanskoj fabrici igračaka od onoga što se dešava u našoj skupštini opštine, došlo je do neverovatnog širenja i nepovratnog ukorenjivanja tzv. koncepta „tereta belog čoveka“, benevolentnog polurasističkog koncepta koji vrednosnim matricama zapadnog sveta pokušava da izmeri i uskladi ostatak planete. Taj koncept je pre svega suprematistički jer, kolokvijalno govoreći, nije baždaren da gleda svoja posla. Njega se tiču i deca u Africi, i pande u Aziji, i topljenje leda na Antarktiku, i svojinska prava na Mesecu. S druge strane, taj koncept pokazuje stanovite znake šizofrenije, jer poslovični beli čovek tu oseća dvostruku emociju. Prvo, mori ga svojevrsna griža savesti što živi na način na koji živi (poslovični „sindrom punog stomaka“), te drugo, ima neutaživu želju da pomogne svim živim bićima na ovom svetu, a kako bi nam svima zajedno bilo lepo (poslovični „aktivizam“). A naravno, sve to radi bez osvrtanja na istorijski, kulturni, ekonomski i društveni kontekst, po principu – uradimo nešto, nisu bitni egzaktni efekti, bitno je da je viralno, šerovano, powerpointovano, PRISUTNO! Ili kako je američki pisac nigerijskog porekla Teju Cole to već objašnjavao u seriji tvitova vezanih za infamoznu Kony kampanju:

Mediji, a pogotovo Internet, su se pretvorili u jedan veliki propagandni pano sa studentskih protesta iz 1968. godine, u jedno veliko New Age okupljanje koje stvara sliku sličnu tekstovima iz nekog broja „Kula stražara“ koji obećavaju da ćemo večeras pod ćebetom zateći golu Megan Fox ili nešto slično. I lepo je videti da je ljudima srce na pravom mestu, ali primećivanje očiglednog ne daje mnogo efekata, još manje zagovaranje mera koje bi učinile više štete nego inače.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *